Пикник поред пута

То је требало да буде шала и Нунан се спремно осмехнуо и рекао:

— Како год хоћете.

Седење на столу било је ђаволски неудобно — ноге му нису допирале до пода.

— Са жаљењем морам да вас обавестим — рекао је господин Лемхен — да је ваш извештај оставио одличан утисак у врху.

— Хм... — промумлао је Нунан. Почиње, помислио је.

— Био је чак предлог да добијете орден — наставио је господин Лемхен — али ја сам сматрао да је боље сачекати са тим. И био сам у праву. — Он је најзад престао да разгледа фигуру од својих десет прстију и погледао испод ока у Нунана: — Ви се сигурно питате зашто сам испољио такву, рекло би се, претерану опрезност...

— Сигурно сте имали неке разлоге — рече Нунан као да се досађује.

— Да, имао сам. Шта је произилазило из вашег извештаја, Ричарде? Група «Метропол» је ликвидирана. Захваљујући вама. Група «Зелени цвет» ухваћена на делу у пуном саставу. Одличан посао. И опет ваш. Групе «Вор», «Квазимодо», «Лутајући музичари» и све остале, не сећам се њихових шифара, распустиле су се саме, свесне да ће их данас-сутра уловити. Све је то тако заиста и било; имамо потврде из других извора. Бојно поље је почишћено. Остало је иза вас, Ричарде. Противник се повукао у нереду, претрпевши значајне губитке. Јесам ли добро изложио ситуацију?

— У сваком случају — опрезно је рекао Нунан — у последња три месеца изношење материјала из Зоне преко Хармонта је прекинуто... Барем по мојим подацима — додао је.

— Противник се повукао, је ли тако?

— Па, ако баш инсистирате на том изразу... Тако је.

— Није тако! — рекао је господин Лемхен. — Ствар је у томе, што се тај противник никад не повлачи. Знам то поуздано. Пожуривши са победничким извештајем, Ричарде, ви сте демонстрирали незрелост. Зато сам и предложио да вам се засад не додели одликовање.

Ма иди ти у материну са својим одликовањем, мислио је Нунан, клатећи ногом и мрачно гледајући врх ципеле. Можеш да окачиш своје одликовање знаш где. Нашао се моралиста, учитељ. Ја и без тебе знам с ким имам посла, не требају ми твоје лекције о противнику. Кажи просто и јасно: где, кад и шта сам пропустио... шта су те битанге још изнеле... какве нове путеве и начине су нашли... и без пацки, нисам ти ја некакав жутокљунац, мени је педесета превалила и не седим ја ту због твог ордења...

— Шта знате о Златној кугли? — одједном је упитао Лемхен.

Боже, какве сад везе има Златна кугла, раздражено је помислио Нунан. Црко дабогда са твојим начином вођења разговора...

— Златна кугла је локални мит — монотоно је реферисао. — Предмет у зони који има облик златне кугле и испуњава људима жеље.

— Све жеље?

— Према канонској верзији мита — све. Постоје и неке варијанте...

— Тако — рекао је господин Лемхен. — А шта сте чули о «смрт-лампи»?

— Пре осам година — монотоно је наставио Нунан — сталкер Стефан Норман, по надимку Цвикераш, понудио је Институту некакав уређај, колико се може судити по његовим речима, некакав озрачивач са смртоносним дејством на земаљске организме. Постигнут је и договор око цене. А онда је Цвикераш отишао у Зону и није се вратио. Нико не зна где се тај апарат налази. У Институту још чупају косе због њега. Наш познаник Хју из «Метропола» понудио је за тај апарат било коју суму која се може сместити на листићу чековне књижице.

— И то је све? — упитао је господин Лемхен.

— То је све — одговорио је Нунан. Он је разгледао собу са наглашеном досадом.

— Тако — рекао је Лемхен. — А шта знате о «рачјем оку»?

— О каквом оку?

— Рачјем. Рак. Знате? — господин Лемхен је спојио у ваздуху палац и кажипрст. — Са клештима.

— Први пут чујем — одговорио је Нунан, мрштећи се.

— Добро, а шта знате о «гром-салветама»?

Нунан је скочио са стола и стао пред Лемхена, гурнувши руке у џепове.

— Не знам ништа — рекао је. — А ви?

— На жалост, ни ја не знам ништа. Ни о «рачјем оку», ни о «гром-салветама». Али они ипак постоје.

— У мојој Зони? — упитао је Нунан.

— Седите, седите — рекао је господин Лемхен, машући руком. — Наш разговор тек почиње.

Седите.

Нунан је обишао сто и сео на неудобну столицу са високим наслоном.

Куд навија? — грозничаво је мислио. Какве су ово новости? Мора да су нашли нешто у другим Зонама, а он ме сад мучи, гад. Никад ме није волео, стари ђаво, не може да заборави онај случај...

— Да наставимо наш мали испит — рекао је Лемхен, повукао завесу и погледао кроз прозор. — Пада — изјавио је. — Баш добро. — Пустио је завесу, забацио се у фотељи и, гледајући у плафон, упитао: — Шта је са нашим старим Барбриџем?

— Барбриџ? Лешинар Барбриџ је под сталном присмотром. Инвалид, материјално обезбеђен. Са Зоном више никакве везе. Власник четири бара, плесне школе и агенције за организовање излета официра гарнизона и туриста. Ћерка, Дина, води несталан живот. Син, Артур, тек што је завршио права на колеџу.

Господин Лемхен је задовољно климнуо.

— Сажето и јасно — похвалио је Нунана. — А шта ради Креон Малтежанин?