Пикник поред пута

Кошчати је направио несрећно лице и покорно раширио руке.

— Требало би променити паркет у холу — рекао је Нунан.

— Биће урађено.

Нунан је поћутао, напућивши усне.

— Има ли робе? — упитао је, спустивши глас.

— Има мало — одговорио је Кошчати, такође тише.

— Покажи ми.

Кошчати је брзо отишао до сефа, извадио завежљај, ставио га на сто пред Нунана и размотао.

Нунан је једним прстом прочепркао по гомилици «црних капљица», узео «наруквицу», погледао је са свих страна и вратио.

— Је л’ то све? — упитао је.

— Кад не носе... — виновничким гласом одговори Кошчати.

— Не носе... — поновио је Нунан. Онда је пажљиво нанишанио и из све снаге шутнуо врхом ципеле Кошчатог у колено. Овај је јаукнуо, сагнуо се да се ухвати за ударено место, али се одмах исправио и стао у ставу мирно. Онда је Нунан скочио, одгурнуо фотељу, шчепао Кошчатог за крагну и кренуо на њега, ударајући га ногом, колутајући очима и псујући. Кошчати је јаукао, дизао главу као уплашени коњ и узмицао од Нунана док није пао на кауч.

— Седиш на две столице, гаде? — шиштао је Нунан у очи побелеле од страха. — Лешинар плива у роби, а ти ми доносиш некакве тричарије?... — Он је замахнуо и ударио Кошчатог по лицу, гледајући да закачи нос са чирем. — Иструнућеш у затвору! Ваљаћеш се у сопственим говнима!... Сувим хлебом ћу те хранити... Зажалићеш кад си се родио! — Опет је замахнуо и ударио песницом у чир. — Откуд Барбриџу роба? Зашто је носе њему а не теби? Ко му је доноси? Зашто ја о томе ништа не знам? И за кога радиш ти, свињо длакава? Одговарај!

Кошчати је немо отварао и затварао уста. Нунан га је најзад пустио, вратио се у фотељу и дигао ноге на сто.

— Па?

Кошчати је ушмркнуо крв из носа и рекао:

— Шефе, часна реч... Каква роба код Лешинара? Па нема он никакве робе. Данас нико нема робе...

— Хоћеш да кажеш да сам ја то измислио? — љубазно је упитао Нунан, скидајући ноге са стола.

— Ма не, шефе... Часна реч... — забрзао је Кошчати. — Није ми ни на крај памети...

— Ја ћу тебе да избацим из посла — мрачно је рекао Нунан. — Ниси више низашта. Који ћеш ми такав? Таквих, као ти, могу на улици да нађем колико хоћу. А за посао ми треба прави човек.

— Сачекајте мало, шефе — разложно је рекао Кошчати, размазујући крв по лицу. — Шта сте одмах тако скочили на мене?... Дајте да размислимо... — Опрезно је додирнуо чир врхом прста. — Кажете, Барбриџ има много робе? Не знам. Ја се извињавам, али то вам је неко слагао. Нико сад нема робе. У Зону иду сами балавци и не враћају се из ње. Не, шефе, неко вас је преварио...

Нунан га је гледао испод ока. Чинило се да Кошчати стварно ништа не зна. А није му ни било у интересу да лаже — са Лешинарем Барбриџем нико се још није овајдио.

— Они излети — је л’ се то исплати? — упитао је.

— Излети? Не нарочито. Не можеш се обогатити од тога. У граду уопште више нама посла који се пуно исплати...

— А где се ти излети приређују?

— Где се приређују? Па, на разним местима. Код Беле планине, на Врућим изворима, на језерима...

— А какви су му клијенти?

— Какви су му клијенти? — Кошчати је шмркнуо, затрептао и рекао убеђено: — Шефе, ако сте хтели тиме да се позабавите — боље немојте. Лешинара на овоме нећете ухватити.

— А зашто?

— Лешинарови клијени су: прво — плави шлемови — Кошчати је почео да набраја на прсте — друго — официри из командатуре и, на крају, туристи из «Метропола», «Белог љиљана» и «Посетиоца»... А онда, он већ има добру рекламу, локални момци такође иду код њега... Часна рече, шефе, ту нећете ништа наћи.

За девојке нам плаћа — онако, није пуно...

— Значи, и Хармонтовци иду онамо?

— Углавном омладина.

— И шта се догађа на тим излетима?

— Шта се догађа? Па, прво одемо тамо аутобусима. Тамо су већ шатори, бифе, музика... Онда се забавља како ко воли. Официри су више са девојкама а туристи иду да виде Зону — ако су код Врућих извора, оданде им је Зона надохват руке, одмах иза Сумпорне клисуре... Лешинар је онамо набацао голе коњске кости, па они сад гледају на двогледе...

— А локални момци?

— Локални? Њих то, наравно, не занима. Тако, забављају се... како ко уме.

— А Барбриџ?

— Шта Барбриџ? Како сви, тако и Барбриџ...

— А ти?

— А шта ја? Како сви, тако и ја. Пазим, да не претерају са девојкама... и... ето, тако... Као и сви, углавном.

— И колико све то траје?

— Како кад. Некад три дана, некад и целу недељу.

— И колико то задовољство кошта? — упитао је Нунан, мислећи на нешто сасвим друго.

Кошчати му је нешто одговорио; Нунан га није слушао. Ево где је рупа, мислио је. Неколико дана... и неколико ноћи. У тим условима нико не може стално држати на оку Барбриџа, чак ни ако му је то задатак. Али опет није јасно. Тамо је клисура, а он је инвалид... Не, има ту још нешто...

— Ко је од локалних стално тамо?

— Од локалних? Па рекао сам — углавном омладина. Халеви, Ражба... Онда Петлић, па онај Цмиг... Иде и Малтежанин. Весело друштво. Они све то зову «недељна школа». Кажу: хоћемо ли у «недељну школу»? А углавном прате средовачне туристкиње. И добро зарађују тако. Дође неки бакутанер из Европе...

— «Недељна школа» — поновио је Нунан.

Изненада му се јавила необична мисао. Школа. Устао је.