Пикник поред пута

— Један из малог броја активних сталкера. Био је повезан са групом «Квазимодо», а сад полако продаје свој плен Институту преко мене. Држим га на слободи — једном ће се неко упецати на њега. Истина, у последње време много пије и не верујем да ће још дуго.

— Контакти са Барбриџем?

— Удвара се Дини. Без успеха.

— Врло добро — рекао је господин Лемхен. — А шта се чује о Риђем Шухарту?

— Пре месец дана изишао из затвора. Материјално обезбеђен. Покушао је да емигрира, али... — Нунан је поћутао. — Укратко, породични проблеми. Њему сад није до Зоне.

— Је ли то све?

— То је све.

— Није баш много — рекао је господин Лемхен. — А како стоје ствари са Лакијем Картером?

— Он већ више година није сталкер. Тргује половним аутомобилима. Осим тога, има радионицу, преуређује аутомобиле за погон на «етаке». Четворо деце, жена умрла пре годину дана. Издржава ташту.

Лемхен је климнуо.

— Јесам ли заборавио неког од старих? — добродушно је упитао.

— Заборавили сте Џонатана Мајлса по надимку Кактус. Тренутно је у болници, умире од рака.

И заборавили сте Ималина...

— Да-да-да; шта је са Ималином?

— Код њега је све по старом — рекао је Нунан. — Има групу од три човека. Недељама бораве у Зони и уништавају на лицу места све што нађу. А његово друштво Анђела-Ратника се распало...

— Зашто?

— Па, као што знате, они су се бавили прикупљањем плена, којег је Ималин онда враћао у Зони.

Ђаволово ђаволу. Сад више нема шта да се прикупља, а осим тога, нови директор огранка натоварио им је на врат полицију.

— Јасно — рекао је господин Лемхен. — А млади?

— Млади... долазе и одлазе. Има пет-шест искуснијих, али у последње време немају коме да продају плен и не знају шта ће. Ја их полако врбујем... Рекао бих, шефе, да је са сталкерством у мојој Зони практично свршено. Старији су готови, млади не знају да раде а и професија више није престижна као некад. А дошло је и време технике, аутоматских сталкера.

— Да, чуо сам о томе — рекао је господин Лемхен. — Само што ти аутомати засад не могу да исплате ни утрошену енергију. Или ја, можда, грешим?

— То је питање времена. Ускоро ће бити исплативи.

— Кад?

— Кроз пет-шест година...

Господин Лемхен је опет климнуо.

— Ви сигурно и не знате да је и противник почео да користи аутоматске сталкере?

— У мојој Зони? — тргнуо се Нунан.

— И у вашој такође. Код вас им је база у Рексополису, одакле пребацују опрему хеликоптерима преко планине у Змијски кланац, на Црно језеро, до подножја врха Болдер...

— Али то је периферија — рекао је Нунан неповерљиво. — Тамо нема ничег, шта могу тамо да нађу?

— Мало, врло мало. Али ипак налазе. Уосталом, то сам ја само онако, то није важно... Дакле, да резимирамо. Сталкера-профеционалаца у Хармонту готово да више и нема. Они који су остали више не раде у Зони. Омладина је невешта и делимично заврбована. Ваш противник је разбијен, одбачен, притајио се негде и лиже ране. Плена нема, а кад се и појави, нема купаца за њега. Нелегалног изношења материјала из хармонтске Зоне у протекла три месеца нема. Је ли тако?

Нунан је ћутао. Ево, сад ће, мислио је. Сад ће ме треснути нечим по глави. Али где је рупа? И то, очигледно, није мала рупа. Хајде, хајде, матори вештац. Не мучи ме више...

— Не чујем одговор — рекао је господин Лемхен и принео длан збрчканом длакавом увету.

— Добро, шефе — мрачно је рекао Нунан. — Доста је. Скували сте ме и испекли, можете ме изнети на сто.

Господин Лемхен је неодређено шмркнуо.

— Ја просто не знам шта да вам кажем — рекао је са неочекиваном јарошћу. — Увлачите се претпостављенима, а како је мени било, кад су прекјуче... — он се одједном прекинуо, устао и пошао преко кабинета до сефа. — Укратко, за последња два месеца, само по нашим подацима, противничке групе су из разних Зона добиле више од шест хиљада јединица материјала. — Он се зауставио код сефа, прешао руком по његовој украшеној бочној страници и нагло се окренуо према Нунану. — Престаните да се заваравате! — продерао се. — Трагови Барбриџа! Трагови Малтежанина! Трагови Носоње Бен— Халевија, којег нисте ни сматрали за потребно да споменете! Трагови Гереша и Патуљка Цмига! Ето како ви врбујете вашу омладину! «Наруквице»! «Игле»! «Бели звркови»! И не само то — још и некакве «Рачје очи», некакви «Псећи прапорци», «Громсалвете» и ђаво би га знао шта још све! — Он се опет прекинуо, вратио се у фотељу, спојио прсте као раније и учтиво упитао: — Шта мислите о томе, Ричарде?

Нунан је извадио марамицу и обрисао врат и потиљак.

— Не знам шта да мислим — рекао је искрено. — Извините, шефе, ово је за мене... Дајте ми да се повратим... Барбриџ! Барбриџ више нема никакве везе са Зоном! Па ја знам сваки његов корак!

Приређује пијанке и пикнике на језерима, зарађује добре паре и, једноставно, није му потребно...

Извините, знам да говорим глупости али, уверавам вас, ни на тренутак нисам престао да пратим Барбриџа откако је изишао из болнице...

— Нећу вас више задржавати — рекао је господин Лемхен. — Дајем вам недељу дана.

Реферисаћете, на који начин материјал из ваше Зоне доспева у руке Барбриџа... и свих других. До виђења!