Пикник поред пута

— Како да вам кажем... — промрмљао је Нунан, већ жалећи што је започео овај разговор. Ту није било о чему да се разговара. — Шта се за мене променило?... На пример, ево већ много година ја се осећам на неки начин несигурно, угрожено. Они су, овог пута, дошли и одмах отишли. Али шта ако дођу опет и зажеле да остану? За мене, као пословног човека, није неважно питање ко су они, како живе, шта им је потребно... У најпримитивнијој варијанти бићу присиљен да размислим како да променим производњу. Морам бити на све спреман. Али шта ако испаднем уопште сувишан, непотребан у њиховом систему? — Он је живнуо. — А шта ако се испостави да смо сви ми непотребни? Слушајте, Валентине, кад смо већ дошли на то, има ли уопште неких одговора на та питања? Ко су они, шта су желели, да ли ће се вратити или не?...

— Има одговора — рекао је Валентин, осмехујући се. — Има их чак веома много, можете да бирате који вам се свиђа.

— А шта ви мислите?

— Искрено говорећи, никад нисам озбиљно размишљао о томе. За мене је Посета пре свега јединствен догађај који нам омогућује да одједном прескочимо неколико степеника у процесу спознаје. Нешто као путовање у будућност технологије. Рецимо, као кад би се у лабораторији Исака Њутна нашао савремени квантни генератор.

— Ништа Њутн тамо не би схватио.

— Грешите. Њутн је био врло проницљив човек.

— Да? Ма добро, пустимо Њутна. Реците ми ипак, како ви објашњавате Посету. Макар и неозбиљно.

— Добро, рећи ћу вам. Само, морам вас упозорити, Ричарде, да се ваше питање налази у компетенцији псеудонауке под називом ксенологија. Ксенологија — то вам је нека неприродна мешавина научне фантастике са формалном логиком. Њена основна метода је погрешна — приписивање људске психологије ванземаљском разуму.

— Зашто је погрешна? — упитао је Нунан.

— Зато што су се биолози својевремено већ опекли кад су покушали психологију човека да пренесу на животиње. На земаљске животиње — нагласио је Валентин.

— Али то је сасвим друга ствар — приговорио је Нунан. — Овде је реч о психологији р а з у м н и х бића...

— Да-да. Све би то било лепо, кад бисмо ми знали шта је то разум.

— Па зар ми то не знамо? — зачудио се Нунан.

— Па видите, и не знамо. У употреби је углавном сасвим површна дефиниција: разум је својство човека које чини различитом његову делатност од делатности животиња. То вам је покушај да поставите границу између газде и пса који, као, све разуме, само не уме да говори. Уосталом, из те површне дефиниције произилазе и неке мало дубље. Оне се заснивају на тужним посматрањима поменуте људске делатности. На пример: разум је способност живог бића да чини несврховите или неприродне поступке.

— Да, то се односи на мене и на мени сличне — са горчином је рекао Нунан.

— На жалост. Или, рецимо, дефиниција-хипотеза. Разум је сложени инстинкт чије формирање још није завршено. Ту се има на уму да је инстинктивна делатност увек сврховита и природна. Док прође милион година, тај инстинкт ће се формирати до краја и ми ћемо престати да чинимо грешке. И тада, ако се у свемиру нешто промени, ми ћемо срећно изумрети — управо због тога што смо се одлучили да правимо грешке, односно да испробавамо разне варијанте непредвиђене програмом.

— То код вас испада некако... увредљиво.

— Молим, даћу вам онда још једну дефиницију — узвишену и племениту. Разум је способност да се силе природе искориштавају без уништавања те природе.

Нунан се намрштио и одмахнуо главом.

— Не — рекао је. — То се на нас не односи... А шта је са оним, да је човек, за разлику од животиња, биће које има несавладиву потребу за увећавањем знања? Негде сам прочитао такво нешто.

— И ја сам — рекао је Валентин. — Али је невоља у томе што човек, у сваком случају просечан човек, онај којег имате на уму кад кажете «то се не односи на нас», са лакоћом савлађује ту своју потребу за увећањем знања. А рекао бих да таква потреба уопште и не постоји. Постоји потреба да се нешто схвати, а ту знање није нужно. Хипотеза о богу, на пример, пружа изванредну могућност да се апсолутно све схвати, а да се апсолутно ништа не учи — односно, да се не увећава знање... Треба само дати човеку крајње упрошћени модел света и објашњавати сваку појаву на основу тог модела. Такав приступ не тражи никаква знања. Неколико напамет научених формула плус тобожња интуиција, тобожње практично размишљање и тобожњи здрави смисао.

— Чекајте мало — рекао је Нунан. Испразнио је чашу са пивом и бучно је спустио натраг на сто.

— Не скрећите са теме. Дајте да разјаснимо једну ствар. Човек се среће са ванземаљцем. Како ће они схватити један о другоме, да су обојица разумна бића?

— Немам појма — насмејао се Валентин. — Све, што сам прочитао о томе, своди се на зачарани круг. Ако су они способни за контакт, значи да су разумни. И уопште: ако ванземаљац има ту част да поседује људску психологију, онда је он разуман.

— Ето ти га нä — рекао је Нунан. — А ја сам мислио да се то код вас, научника, све већ тачно зна...

— Не зна се — хладно је рекао Валентин.