Пикник поред пута

— Или, рецимо, мутагено дејство Зоне — прекинуо га је Валентин. Он је скинуо наочаре и упиљио се у Нунана црним кратковидим очима. — Сви они, који дуже време проводе у Зони, подвргнути су променама — како фенотипским, тако и генотипским. Ви знате какву децу имају сталкери и шта се дешава њима самима. Али зашто? Где је мутагени фактор? У Зони уопште нема радијације. Хемијска структура ваздуха и тла у Зони има, додуше, своје специфичности, али не представља никакву мутагену опасност. И шта сад — треба да почнемо да верујемо у зле чини? У урокљиве очи?...

— Ја саосећам са вама у вашој забринутости — рекао је Нунан — али, искрено, на моје нерве оживели покојници делују неупоредиво јаче него статистички подаци. Тим више што те ваше податке никад нисам ни видео, а покојнике сам и видео, и омирисао...

Валентин је одмахнуо руком.

— Ах, ти ваши покојници... — рекао је. — Слушајте, Ричарде, како вас није срамота? Па ви сте ипак образован човек... Као прво то нису никакви покојници. То су копије... реконструкције према скелету... пуњене птице. А осим тога, уверавам вас да се тачке гледишта фундаменталних принципа те ваше копије нису ништа необичније него вечни акумулатори. Просто, «етаци» нарушавају први принцип термодинамике, а копије други, и то је сва разлика. Ми смо још увек као неки пећински људи — не умемо да замислимо ништа страшније од некаквог духа или вукодлака. А нарушавање узрочно— последичне везе је много страшнија ствар него цео чопор вукодлака... и осталих чудовишта Рубинштајна... или Валенштајна?

— Франкенштајна.

— Да, тог Франкенштајна. Од мадам Шели. Песникове жене. Или ћерке. — Он се одједном насмејао. — А те ваше копије имају једну интересантну особину — аутономну виталност. Можете им одсећи неки део тела и он ће живети сам за себе, посебно, без икаквих физиолошких раствора... Баш недавно су допремили у Институт једног таквог... То ми је Бојдов лаборант причао... — Валентин се насмејао.

— Време је да идемо кући, Валентине — рекао је Нунан, гледајући на сат. — А ја имам и још један важан послић...

— Идемо — рекао је Валентин, покушавајући да надене наочаре и најзад, узевши их пажљиво обема рукама, ставио их је на место. — Имате ауто?

— Да, повешћу вас.

Платили су и кренули ка излазу. Валентин је сваки час махао руком, поздрављајући познанике лаборанте, а ови су се освртали за припитим нобеловцем. На самим вратима, поздрављајући портира који се широко осмехивао, Валентин је замахом стргнуо са себе наочаре и сва тројица испружише руке, ловећи их.

— Сутра имам један експеримент. Баш интересантна ствар... — брбљао је Валентин, улазећи у «Пежо».

И он узе да прича о сутрашњем експерименту. Нунан га је одвезао у научнички градић.

Па и они се такође плаше, мислио је Нунан, враћајући се до «Пежоа». Плаше се, мудријаши... А тако и мора да буде. Они би морали да се плаше чак и више него сви ми, обични људи, заједно. Јер ми у томе ништа не разумемо, а они барем разумеју да ништа не разумеју. Гледају пуни страха тај бездан и знају да се морају спустити у њега — а како да се спусте доле, шта ће наћи тамо и, што је најважније, хоће ли моћи после да се извуку?... А сви ми остали окренули смо главе, такорећи, на другу страну. А можда то тако и треба? Нека све иде својим редом, а ми ћемо већ некако преживети. Добро је он рекао: најважније код човечанства је то, што је преживело и намерава да опстане и даље... Ма ђаво да вас носи, рече Нунан у себи дошљацима. Нисте могли да приредите свој пикник на неком другом месту. На Месецу, на пример... Или на Марсу. Ви сте иста равнодушна багра као и сви други, иако сте научили да сабијате простор. Направили пикник. Пикник...

А како ћу ја са својим пикницима? — мислио је Нунан, лагано возећи «Пежо» по добро осветљеним мокрим улицама. Како да то највештије изведем? По принципу најмањег отпора. Као у механици. Шта ми вреди моја инжењерска диплома, ако не умем да смислим како да ухватим једног сакатог лупежа?...

Зауставио је ауто испред зграде где је живео Редрик Шухарт и неко време седео за воланом, смишљајући како да води разговор. Онда је извадио «етак», изишао из аута и тек онда приметио да зграда изгледа напуштена. У прозорима није било светала, у парку никог није било, чак ни улична расвета није радила. То га је подсетило шта ће сад видети, и он се стресао. Чак је помислио да би било боље да позове Редрика телефоном па да поприча са њим у ауту или у неком мирном бару, али је одмах одагнао ту мисао. Из више разлога. И на крају крајева, рече он себи, нећу ваљда и ја да постанем као они преплашени бедници који су побегли из ове зграде.

Ушао је у зграду и полако се попео дуго непочишћеним степеништем. У згради је било мртвачки тихо, многа врата од станова била су одшкринута или сасвим отворена и из мрачних предсобља је заударало на влагу и прашину. Зауставио се пред вратима Редриковог стана, загладио косу иза ушију, дубоко удахнуо и притиснуо звоно. Унутра је неко време било тихо, онда је шкрипнуо паркет, шкљоцнула је брава и врата се отворише. Кораке није чуо.