Ponovorođeni Zmaj

Prenuvši se, izbegavao je da gleda lica dovoljno dugo da ih zaista vidi, sve dok na početku doka nije pronašao ono koje je tražio. Vojnik bez kalpaka, u crvenom kaputu i oklopnom prsniku, terao je ljude u grad. Prosedi ratnik delovao je kao iskusni desetar. Škiljio je ka zalazećem suncu, podsetivši Meta na Una, iako je imao oba oka. Izgledao je skoro podjednako umorno kao ljudi koje je terao. „Hajdemo napred“, promuklo je vikao. „Ne možete da ostanete ovde. Hajde. Ulazite u grad.“ Met stade tačno pred njega i nasmeši se. „Izvinite, kapetane, možete li mi reći gde da nađem pristojnu gostionicu? I konjušnicu s dobrim konjima na prodaju. Ujutru nas čeka dug put.“

Vojnik ga odmeri od glave do pete, okrznu pogledom Tomov zabavljački plašt, a onda ponovo pogleda Meta. „Kapetan, je li? Pa, dečko, trebaće ti sreća samog Mračnog da pronađeš konjušnicu u kojoj ćeš da spavaš. Većina ovih spava u šančevima. A i da pronađeš nekog konja koga nisu zaklali i pojeli, verovatno ćeš morati da se boriš s vlasnikom da bi ga kupio.“

„Konji za jelo!“ – zgađeno promrmlja Tom. „Je li zaista dotle došlo na ovoj obali? Zar kraljica ne šalje hranu?“

„Loše je, zabavljaču.“ Izgledalo je kao da bi vojnik hteo da pljune. „Prelaze reku brže no što mlinovi melju brašno, ili kola donose hranu s imanja. Pa, neće to još dugo trajati. Stiglo je naređenje. Od sutra zaustavljamo sve koji bi da pređu, a ako pokušaju, vraćamo ih.“ Namrštio se na ljude koji su mileli po doku, kao da je sve njihova krivica, a onda taj teški pogled uperio ka Metu. „Zauzimaš prostor, putniče. Pođi dalje.“ Ponovo se razvika, obraćajući se svima u dometu glasa. „Hajdemo dalje! Majku mu, ne možete ostati ovde! Hajdemo dalje!“

Met i Tom pridružiše se tankom potoku ljudi, kolica i sanki koji je tekao prema gradskim kapijama, pa u Aringil.

Glavna ulica bila je popločana ravnom sivom kaldrmom, ali ljudi je bilo toliko da se kamenje nije ni videlo. Većinom su se kretali besciljno, kao da nemaju kuda da idu, a oni koji su odustali obeshrabreno su sedeli uz ulicu. Malo je srečnika imalo nešto zavežljaja pred sobom, ili grlilo neku dragu stvar. Met vide trojicu sa časovnicima i desetak ili više njih sa srebrnim putirima i poslužavnicima. Žene su uglavnom držale decu. Ulica je odzvanjala od graje – mrmora koji je bez reči govorio o zabrinutosti. Mršteći se, gurao se kroz gomilu, tražeći neku gostionicu. Bilo je svakakvih zgrada – od drveta, cigle ili kamena – sve jedna do druge, s krovovima od crepa, drveta ili slame.

„To ne liči na Morgazu“, posle nekog vremena reče Tom, napola sebi u bradu. Čupave obrve bile su mu namrštene poput bele strele koja pokazuje ka nosu.

„Šta ne liči na nju?“ – odsutno upita Met.

„Da zaustavi prelazak. Da tera ljude nazad. Oduvek je bila plahovita, ali i mekog srca za siromašne i gladne.“ Odmahnuo je glavom.

Met tada vide gostioničku tablu – Čovek s reke, pisalo je iznad bosonogog i gologrudog razigranog čoveka – i pođe tuda, gurajući se štapom kroz gužvu. „Pa, mora da je ona. Ko bi drugi bio? Zaboravi Morgazu, Tome. Dug je put do Kaemlina. Najpre da vidimo koliko nam zlata treba za prenoćište.“

U trpezariji Čoveka s reke bila je gužva kao i napolju, a kada gostioničar ču šta Met traži, zasmeja se toliko da mu se podbradak zatresao. „Sada mi spavaju četvoro po krevetu. Da mi rođena mati dođe, ne bih mogao da joj dam ni ćebe pored vatre.“

„Mora da ste primetili“, reče Tom glasom koji je odzvanjao, „da sam zabavljač. Svakako da bar ležaj u nekom ćošku možete naći u zamenu za zabavljanje vaših posetilaca pričama, žongliranjem i gutanjem vatre.“ Gostioničar mu se nasmeja u lice.

Dok ga je Met odvlačio nazad na ulicu, Tom svojim uobičajenim glasom odreza: „Nisi mi dao priliku da ga pitam za štalu. Sigurno bismo bar na senjaku dobili mesto za spavanje.“

„Otkako sam napustio Emondovo Polje, spavao sam u više no dovoljno ambara i štala“, odvrati Met, „a to isto važi i za žbunje. Hoću krevet.“

Ali u sledeče četiri gostionice koje je pronašao dobio je isti odgovor od gostioničara; poslednja dvojica skoro su ga izbacila kada je ponudio da se kocka za krevet. A kada mu je vlasnik pete rekao da ni samoj kraljici ne bi mogao da nađe ležaj – i to u gostionici koja se zvala Dobra kraljica – uzdahnu i upita: „A šta je s tvojom štalom? Sigurno možemo da za neke pare prespavamo u senjaku.“

„Moja štala je za konje“, odvrati čovek okruglog lica, „mada ih u gradu nije mnogo ostalo.“ Brisao je srebrni pehar dok je to govorio. Zatim otvori jedan plitak kredenac povrh dubokog kovčega s fiokama i odloži pehar pored ostalih; svi su bili različiti. Na kovčegu je bila i kožna kutija za kockice, odmah ispred kredenca. „Ne primam u štalu ljude, da ne preplaše konje, ili ih možda i ukradu. Oni koji mi plate da im držim životinje žele da se o njima valjano staram, a sem toga, tamo držim i dva svoja konja. U štali nema mesta za vas.“