Ponovorođeni Zmaj

„Vatromet“, kaza Tom. „Znao sam. Aludra, nemoj ovo da radiš. To ti može doneti deset dana, ako ne i više, u nekoj dobroj gostionici. I to svakog dana dobro da jedeš. Pa, svuda, samo ne ovde u Aringilu.“

Klečeći pored dugog kaiša nauljene tkanine ona šmrknu na njega. „Ćuti ti, ti starče ti.“ Rekla je to blagim glasom. „Zar mi dozvoljeno nije zahvalnost da pokažem? Zar misliš dala da bih ovo da još za prodaju nemam? Slušajte me pažljivo.“

Met čučnu pored nje, obuzet onim što vidi. Svega dvaput u životu video je vatromet. Kotlari su donosili u Emondovo Polje, za šta je Seoski savet morao da izdvoji velike pare. Kada je imao deset godina, pokušao je da raseče jedan, da bi video šta je unutra, i izazvao pometnju. Bran al’Ver, gradonačelnik, ćušnuo ga je; Doral Baran, koja je tada bila Mudrost, istukla ga je prutom; a kada je došao kući otac ga je izmlatio kaišem. Mesec dana niko sa njim nije hteo da razgovara, izuzev Randa i Perina, a oni su mu uglavnom govorili kolika je budala. Ruka mu pođe ka jednom valjku, ali Aludra ga šljepnu.

„Najpre da slušaš, rekoh! Ovi najmanji, oni će glasno prasnuti, ali više ništa.“ Bili su veličine njegovog malog prsta. „Ovi sledeči, oni glasno prasnu i jarko svetlo prave. Sledeči, oni prave prasak, svetlost i varnica mnogo. Ovi poslednji“ – ti su bili deblji od njegovog palca – „sve to prave, ali varnice mnogobrojne su. Skoro kao noćni cvet, ali ne na nebu.“

Noćni cvet?, pomisli Met.

„S ovima pogotovu pažljiv biti moraš. Vidiš, fitilj, on je dug veoma.“ Vide njegov zbunjeni pogled i mahnu mu pred nosem jednom dugom tamnom vrpcom. „Ovo, ovo!“

„Ono što pališ“, promrmlja on. „To znam.“ Tom se zagrcnu i pogladi brkove, kao da prikriva osmeh.

Aludra progunđa: „Ono što pališ. Da. Biti blizu njima nemoj, ali kod ovih najvećih, pobegneš kada fitilj zapališ. Mene razumeš li?“ Oštro ponovo zamota dugu tkaninu. „Prodati ih možeš, ili upotrebiti. Zapamti, nikad blizu vatre staviti ih nemoj. Od vatre svi će prasnuti. Toliko odjednom, možda bi i kuću uništili.“ Oklevala je na trenutak pre no što je ponovo vezala vrpce, a onda dodade: „I još nešto, što možda čuo nisi. Otvarati ih nemoj kao što budale neke velike čine unutra da vide šta je. Ponekad kada ono unutra što je vazduh dodirne, prasnuće i bez vatre. Tako možeš izgubiti prste, pa i šaku čak.“

„To sam čuo“, suvo odvrati Met.

Namrštila se na njega, kao da se pita ne namerava li svejedno to da uradi, a onda mu naposletku pruži smotanu tkaninu. „Evo. Moram sada ići, pre no što se ovi jareći sinovi probude.“ Bacivši pogled ka i dalje otvorenim vratima, i kiši koja je padala, uzdahnu. „Možda ću pronaći suvotu negde drugde. Mislim da ću sutra za Lugard poći. Ove svinje u Kaemlin očekivaće da odem, da?“

Do Lugarda je bilo još dalje no do Kaemlina, i Met se iznenada seti kako je teško doći do hleba. A rekla je da nema novca. Vatromet joj neće obezbediti obroke dok ne pronađe nekog ko ga može priuštiti sebi. Nije ni pogledala zlato i srebro koje mu se rasulo iz džepova kada je pao; presijavalo se i svetlucalo po slami na svetlosti fenjera. Ah, Svetlosti, ne mogu da je pustim da gladni. Na brzinu pokupi što je više mogao.

„Uh... Aludra? Kao što vidiš, imam dovoljno. Mislio sam, možda...“ Pruži joj novac. „Uvek mogu još da dobijem na kocki.“

Ona stade s napola ogrnutim plaštom, a onda se nasmeši na Toma i potpuno se ogrnu. „Još mlad je, eh?“

„Jeste mlad“, složi se Tom. „I ni upola tako gadan kao što bi voleo da misli. Ponekad nije.“

Met se namršti na oboje i spusti šaku.

Podigavši rukunice svojih kolica, Aludra ih okrete i pođe ka vratima, u prolazu šutnuvši Tamuza u rebra. On omamljeno zastenja.

„Nešto bih voleo da znam, Aludra“, kaza Tom. „Kako si onako brzo upalila fenjer u mraku?“

Zastavši pred vratima, ona mu se nasmeši preko ramena. „Da ti kažem sve moje tajne želeo bi? Zahvalna jesam, ali zaljubljena nisam. Tu tajnu ni Gilda čak ne zna, jer otkriće samo je moje. Ovoliko reći ću ti: kada znala budem naterati ih da rade kako treba i samo kada želim, štapići mene obogatiće.“ Poguravši kolica izađe na kišu, i noč je proguta.

„Štapići?“ – ponovi Met. Zapita se da nije malo udarena u glavu.

Tamuz ponovo zaječa.

„Bolje da se i mi povedemo za njenim primerom, momče“, reče Tom. „Inače ćemo se naći pred izborom ili da prekoljemo ovu četvoricu, ili da sledečih nekoliko dana provedemo objašnjavajući se s Kraljičinom gardom. Ovi bi iz čiste zlobe nahuškali Gardu na nas. A valjda i imaju razloga da budu zlobni.“ Jedan od Tamuzovih sadrugova polako je dolazio sebi, i promrmlja nešto nerazgovetno.

Dok su pokupili sve što im je trebalo i osedlali konje, Tamuz je već bio na šakama i kolenima, klonule glave. Ostali su se takođe meškoljili i ječali.

Bacivši se u sedlo, Met se kroz otvorena vrata zagleda u kišu, još jaču no ranije. „Krvavi junak“, reče. „Tome, ako ti se ikad učini da se ponovo ponašam kao junak, šutni me.“

„A šta bi to promenilo?“