Ponovorođeni Zmaj

„Tamuze“, odvrati žena kao da izgovara psovku. „Dovoljno ti nije što me izbaci iz Gilde smotanlukom svojim, ti veliki mozgu od vola, već i juriš za mnom sada ti.“ Govorila je podjednako neobično. „Drago meni misliš li da je?“

Onaj što ga je nazvala Tamuz nasmeja se. „Veoma velika budala ti si, Aludra, uvek što sam znao. Otišla da si samo, živeti dugo mogla bi u mirnome nekom mestu. Ali tajne iz glave zaboraviti nije ti se dalo, eh? Mislila si valjda da za pokušaje tvoje ’leba da zaradiš onim što jedino Gilda da stvara pravo ima čuti nećemo?“ Odjednom mu se u šaci stvori nož. „Da ti presečem grlo, Aludra, veliko zadovoljstvo meni će biti.“

Met nije ni bio svestan da je ustao sve dok mu se jedno uže s tavanice ne nađe u rukama i on polete kroz vazduh. Plamen me spalio, kolika sam ja budala!

Imade vremena samo za tu jednu grozničavu misao pre no što se zalete u ljude s plaštovima, rasuvši ih kao kugla kegle. Uže mu iskliznu iz šaka i on pade, i sam se zakotrljavši po slamom pokrivenom podu, rasuvši novac iz džepova. Završio je uz odeljak za konje. Dok se diže na noge, i ona četvorica već su ustali. A sada su svi držali noževe. Svetlošću zaslepljena budala! Vatra me spržila! Spaljen da sam!

„Mete!“

Diže pogled, a Tom mu dobaci štap. Zgrabio ga je taman na vreme da izbije sečivo iz Tamuzove šake i da mu zada oštar udarac po slepoočnici. On pade, ali druga trojica behu odmah za njim, i za jedan rastrzan trenutak Met je davao sve od sebe da bi se munjevitim udarcima štapa odbranio od noževa, napadajući kolena, zglobove i rebra ne bi li zatim zadao snažan udarac u glavu. Pošto je i poslednji protivnik pao, zurio je u njih jedan časak, a potom pogledom prostreli onu ženu. „Je l’ si baš ovu štalu morala da izabereš da pogineš?“

Ona vrati tanak bodež u korice za pojasom. „Bih ti pomogla ja, ali da me ne zameniš za nekog od bilmeza ovih bojala sam se, ako sa živim čelikom bih ti prišla. A štalu ovu odabrala sam jer kiša je mokra, a i ja sam, a niko motrio je nije.“

Bila je starija no što je isprva mislio, najmanje deset ili petnaest godina starija od njega, ali i dalje lepa, krupnih tamnih očiju i punih usana koje kao da samo što se nisu napućile. Ili se spremile za poljubac. Tiho se nasmeja i nasloni o štap. „Pa, šta je tu je. Valjda nisi nameravala da nam dovučeš nevolje na vrat.“

Tom je silazio sa senjaka, nespretno zbog noge, a Aludra pogledom pređe od njega do Meta. Zabavljač se ponovo ogrnuo svojim plaštom; retko kad je sebi dozvolio da ga bez njega vide, pogotovu prvi put. „Kao u priči ovo je“, reče ona. „Mladi junak i zabavljač spasli mene su“ – namršti se na ljude na podu – „od ovih što im svinje majke behu!“

„Zašto su hteli da te ubiju?“ – upita Met. „Spomenuo je neke tajne.“ „Tajne“, reče Tom, skoro kao da nastupa, „pravljenja vatrometa, rekao bih. Ti si Iluminator, zar ne?“ Nakloni se zakovitlavši plaštom. „Ja sam Tom Merilin, zabavljač, kao što vidiš.“ A zatim, skoro usputno, dodade: „A ovo je Met, mladić sa smislom za iznalaženje nevolja.“

„Iluminator bila sam“, ukočeno odvrati Aludra, „ali velika svinja ova, Tamuz, on priredbu za kralja Kairhijena upropastio je, i podružnicu uništio skoro je. Ali ja nadzornica podružnice bila sam, pa Gilda odgovornom mene smatrala je.“ Stade da se brani. „Tajne od Gilde ja ne otkrivam, Tamuz šta god da kaže, ali da gladujem neću ja, dok da pravim vatromet mogu. U Gildi ja više nisam, pa se zakoni njeni primeniti sada ne mogu na meni.“

„Galdrijan“, reče Tom, skoro podjednako drveno. „Pa, on je sada mrtav kralj, i više neće gledati vatromete.“

„U Gildi“, umorno odvrati ona, „samo što za rat ovaj u Kairhijenu ne krive mene svi, kao da je zbog jedne te noći nevolje Galdrijan umro.“ Tom se smrknu. „Izgleda da više ne mogu ostati ovde“, nastavi Aludra. „Tamuz i drugi ovi volovi uskoro biće budni. Možda će ovog puta vojnicima reći da ono što sam napravila u stvari sam ukrala.“ Odmeri Toma, a zatim i Meta, zamišljeno se mršteći, a potom kao da se reši na nešto. „Nagraditi vas moram, ali novca nemam. Međutim, nešto što je kao zlato imam. A i bolje možda. Šta vi mislite – videćemo.“

Met se zgleda s Tomom kad se ona zavuče pod platno kojim su joj kolica bila pokrivena. Pomoči ću svakome ko plati. Učini mu se da Tomove plave oči zamišljeno zasvetlucaše.

Aludra izvadi jedan zavežljaj s gomile sličnih, kratku trubu teške nauljene tkanine, toliko debelu da skoro nije mogla da je obuhvati. Spustivši je na slamu, odveza vrpce koje su je držale zamotanu i raširi je preko poda. Duž tkanine bila su četiri reda džepova, u svakom sledečem redu veći no u prethodnom, a u svakom džepu voskom premazan papirni valjak taman prave veličine da iz džepa štrči samo kraj i za njime jedna tamna vrpca.