Ponovorođeni Zmaj

Lan je sedeo bliže pramcu od Moiraine – plašt koji menja boje i dalje mu je bio u bisagama kraj nogu. Pretvarao se da potpuno zadubljeno pregleda sečivo svog mača, ali nije se preterano trudio da sakrije kako mu je sve ovo smešno. Ponekad bi mu se usne skoro razvukle u osmeh. Perin nije bio siguran; povremeno bi pomislio da je to samo igra senki. Pod senkama je i čekić mogao da izgleda kao da se smeši. Obe žene su očigledno mislile da je to na njihov račun, ali Zaštitniku očigledno nije smetalo što se obe mršte na njega.

Pre nekoliko dana Perin je čuo Moirainu kako ledenim glasom pita Lana da li je on to video nešto smešno. „Nikad se ne bih tebi smejao, Moiraina Sedai“, spokojno je odgovorio, „ali ako zaista nameravaš da me pošalješ Mireli, moram se navići na osmehe. Čujem da Mirela zasmejava svoje Zaštitnike. Gaidin se mora smešiti opaskama svoje Aes Sedai; ti si me često zasmejavala opaskama, zar ne? Možda bi radije da ostanem s tobom.“ Pogled koji mu je uputila prikovao bi svakog drugog čoveka za jarbol, ali Zaštitnik nije ni trepnuo. Naspram Lana hladni čelik je ličio na lim.

Kad su i Moiraina i Zarina bile na palubi, posada je radila u potpunoj tišini. Kapetan Adara je nakrivio glavu, kao da sluša nešto što ne želi da čuje. Više nije vikao, već je šapatom izdavao naređenja. Sada su svi znali da je Moiraina Aes Sedai, i svi su znali da je ljuta. Perin se jednom upustio u svađu sa Zarinom i nije bio siguran ko je prvi rekao „Aes Sedai“, ali sada je čitava posada znala. Krvava žena! Nije znao misli li na Moirainu ili Zarinu. Ako je ona soko, ko bi onda trebalo da je jastreb? Zar ću da zaglavim sa dve takve žene? Svetlosti! Ne! Ona nije soko, i tačka! U celom tom zamešateljstvu jedino je bilo dobro što niko nije gledao njegove oči, jer su brinuli o ljutitoj Aes Sedai.

Loijala u tom trenutku nije bilo nigde na vidiku. Kad bi Moiraina i Zarina bile zajedno na palubi, Ogijer nije izlazio iz svoje usijane kabine. Govorio bi da mora da radi na beleškama. Samo je noću izlazio na palubu, da popuši koju lulu. Perin nije shvatao kako podnosi vrelinu; čak su i Moiraina i Zarina bile bolje no potpalublje.

Uzdahnu i nastavi da gleda Ilijan. Grad kome se brod približavao bio je veliki – isto koliko i Kairhijen ili Kaemlin; jedina dva velika grada koja je ikada posetio – i dizao se iz ogromne močvare koja se pružala miljama, nalik na travnato more. Ilijan uopšte nije imao zidine, ali kao da je sav bio u kulama i palatama. Sve zgrade bile su od bledog kamena, izuzev onih okrečenih, ali bilo je belog, sivog, crvenkastog, pa čak i zelenkastog kamena. Krovovi su se presijavali na suncu u stotinama boja. Uz dugačke dokove usidrilo se mnoštvo brodova, većinom znatno većih od Snežne guske. Sve se komešalo od utovara i istovara. Na suprotnom kraju grada bilo je brodogradilište, gde su se nalazili brodovi u svakom stanju izgradnje, od kostura do skoro spremnih da skliznu u luku.

Možda je Ilijan dovoljno veliki da drži vukove na odstojanju. Valjda neće loviti u toj močvari. Snežna guska je pobegla vukovima koji su ga pratili iz planina. Oprezno mislima poseže ka njima, i oseti – ništa. Uzevši u obzir da je upravo to i želeo, osećao se nekako neobično prazno. Od one prve noći, sanjao je uglavnom sopstvene snove. Moiraina ga je hladnim glasom upitala za njih, i on joj je istinito odgovorio. Dvaput se našao u onom neobičnom vučjem snevanju, i oba puta Skakač se pojavio i oterao ga, govoreći mu da je suviše mlad, suviše nov. Pojma nije imao šta je Moiraina mislila o tome. Ništa mu nije rekla, izuzev kako je najbolje da bude na oprezu.

„Dobro, što se mene tiče“, prosikta. Skoro se navikao da je Skakač mrtav ali i živ. Bar u vučjim snovima. Začu kako iza njega kapetan Adara škripnu čizmama po palubi i nešto promrmlja, iznenađen što je neko glasno progovorio.

Vrengije behu bačene s broda na obalu. Još dok su ih vezivali za kamene stubove duž dokova, vitki kapetan skoči i nešto žestoko prošapta posadi. Čim je drveni mostić bio postavljen, naredi da se konji čekrcima prebace na kej. Lanov vrani bojni at ritnu se i skoro slomi čekrk koji ga je nosio. Za Loijalovog ogromnog konja čupavih nogu bila su potrebna dva.

„Bila je čast“, prošapta Adara i pokloni se Moiraini u trenutku kad je stupila na široki drveni mostić koji je vodio ka doku. „Bila je čast što sam bio na usluzi, Aes Sedai.“ Ona se iskrca ni ne pogledavši ga. Lice joj beše skriveno dubokom kapuljačom.

Loijal se nije pojavio sve dok se svi ostali nisu već iskrcali. Ogijer se sjuri niz mostić pokušavajući da obuče svoj dugi kaput istovremeno noseći velike bisage i zamotano prugasto ćebe, s plaštom preko jedne ruke. „Nisam znao da smo stigli“, protutnja bez daha. „Ponovo sam čitao moje...“ Pogledao je ka Moiraini i zaćutao. Ona kao da se sva unela u posmatranje Lana kako osedlava Aldijeb, ali Ogijer je trzao ušima kao plahovita mačka.