Ponovorođeni Zmaj

„Bojiš li se da ćeš ovde sresti druge Ogijere, Loijale?“ – upita. Iza leđa oseti Zarinin pokret i u sebi opsova svoj brz jezik. Nameravao je da joj otkrije manje nego i Moiraina. Tako će joj, možda, postati dovoljno dosadno da sama ode. Ako Moiraina bude htela da je pusti sada. Nek sam spaljen, ne treba mi nikakav krvavi soko na ramenu, pa čak ni lepa sokolića.

Loijal klimnu. „Naši zidari ponekad dolaze ovamo.“ Govorio je toliko tiho da ga je čak i Perin jedva čuo. „Hoću da kažem, iz Stedinga Šang-tai. Deo Ilijana su sagradili majstori iz našeg stedinga – Palatu Skupa, Veliku dvoranu Saveta, i neke druge – i uvek nas zovu kad su potrebne opravke. Perine, ako ovde ima Ogijera, nateraće me da se vratim u steding. Trebalo je da se toga ranije setim. Nelagodno mi je ovde, Perine.“ Trznuo je ušima.

Perin potera Koraka bliže i diže ruku da potapše Loijala po ramenu. Morao je da posegne iznad svoje glave. Svestan da je Zarina iza njega, pažljivo probra reči. „Loijale, ne verujem da bi im Moiraina dopustila da te odvedu. Već si dugo s nama. Čini mi se da i ona želi da ostaneš. Neće im dozvoliti da te odvedu, Loijale.“ A zašto?, iznenada se zapita. Mene drži jer misli da sam bitan Randu, a možda i jer ne želi da ma kome ispričam ono što znam. Možda zato hoće i da on ostane s nama.

„Naravno da neće“, nešto jačim glasom odvrati Loijal, a uši mu se ispraviše. „Napokon, ja sam veoma koristan. Možda će ponovo hteti da ide Putevima, a to ne bi mogla bez mene.“ Zarina se promeškolji, a Perin pokuša da uhvati Loijalov pogled. Ali Loijal ga nije gledao. Izgleda da je upravo postao svestan šta je rekao, i uši mu pomalo omlitaviše. „Nadam se da nije zbog toga, Perine.“ Ogijer se osvrte, a uši mu potpuno klonuše. „Ne sviđa mi se ovo mesto, Perine.“

Moiraina potera konja bliže Lanu i tiho progovori, ali Perin uspe da je čuje. „Nešto ne valja u ovom gradu.“ Zaštitnik klimnu.

Perin se naježi. Aes Sedai je zvučala sumorno. Najpre Loijal, a sada ona. Šta to ne primećujem? Sunce je sijalo na raznobojne krovove, odražavalo se u bledim kamenim zidovima. Sudeći po tome kako su zgrade izgledale, unutra je vladala hladovina. Bile su čiste i sjajne, kao i ljudi. Ljudi.

Isprva ništa neobično nije video. Ljudi i žene išli su svojim poslom, ali sporije no što je on navikao na severu. Mislio je da je to možda zbog vreline i blistavog sunca. A onda uoči pekarskog momčića kako kaska niz ulicu s velikim poslužavnikom tek ispečenih pogača na glavi; dečak je bio toliko namršten da se skoro činilo da reži. Žena ispred tkačeve radnje kao da se spremala da ugrize čoveka koji joj je pokazivao tkanine jarkih boja. Žongler na ćošku škrgutao je zubima i streljao pogledom ljude koji su mu u kapu pred njim bacali novčiće, kao da ih mrzi. Nisu svi tako izgledali, ali činilo mu se da je bar na svakom petom licu uočio bes ili mržnju. Oni toga kao da nisu ni bili svesni.

„Šta je bilo?“ – upita Zarina. „Napet si. Kao da se držim za kamen.“

„Nešto ne valja“, odgovori joj. „Ne znam šta, ali nešto ne valja.“ Loijal tužno klimnu, i promrmlja kako će ga naterati da se vrati.

Jahali su dalje i zašli među drugačije zgrade, prešavši još mostova dok su stigli do drugog kraja Ilijana. Bledi kamen je počesto bio grub, a ne uglačan. Gostionice i skladišta zamenili su kule i palate. Mnoštvo ljudi na ulicama, pa i neke žene, neobično su hodali; svi su bili bosonogi, iz čega je on zaključio da su mornari. U vazduhu se jako osećao katran, konoplja, i miris sirovog i suvog drveta. Sve se to stapalo sa smradom mulja. Nabrao je nos osetivši da se i miris kanala promenio. Noćni sudovi, pomisli. Noćni sudovi i stari klozeti. Pripade mu muka.

„Cvetni most“, izjavi Lan kada pređoše još jedan niski mostić. Duboko udahnu. „A sada smo u Mirisnoj četvrti. Ilijanci su pesnički narod.“ Zarina iza Perinovih leđa priguši smeh.

Kao da je odjednom izgubio strpljenje zbog ilijanske sporosti, Zaštitnik ih kroz neke ulice brzo dovede do jedne gostionice podignute na sprat, sagrađene od/grubog kamena prošaranog zelenim venama, s bledozelenim krovom. Spuštao se mrak. Vrelina je postajala podnošljivija, ali ne mnogo. Dečaci na nogostupima za uzjahivanje ispred gostionice priskočiše da prihvate konje. Jedan crnokosi dečko, otprilike deset godina star, upita Loijala da li je on Ogijer, a kada Loijal reče da jeste, dečko kaza: „I misli’ sam da si“, i samozadovoljno klimnu. Poveo je njegovog krupnog konja, igrajući se bakrenjakom koji mu je Loijal dao.