Ponovorođeni Zmaj

„Ova gostionica ima ogijersku sobu“, reče Loijal Perinu kad je seo. „Izgleda da u Ilijanu sve gostionice imaju po jednu, u nadi da će Ogijeri baš u njoj odsesti kada zidari dođu. Nijeda tvrdi da je sreća imati Ogijera u kući. Ne verujem da imaju veliku posetu. Zidari uvek odsedaju zajedno kada idu Napolje da rade. Ljudi su tako ishitreni, a Starešine se stalno boje da će se strasti rasplamsati i da će neko staviti dugo držalje na sekiru.“ Preleteo je pogledom preko ljudi oko pevačice, kao da sumnja na njih. Uši su mu ponovo klonule.

Bogati trgovac je upravo gubio i kočiju, što je izazvalo još smeha. „Jesi li saznao ima li u Ilijanu Ogijera iz Stedinga Šangtai?“

„Bili su, ali Nijeda reče da su zimus otišli. Rekla je kako nisu završili posao. Ne razumem. Zidari ne bi ostavili nezavršen posao, sem ako nisu bili plaćeni, a Nijeda reče da nije to bilo razlog. Jednog jutra jednostavno nisu više bili ovde, mada ih je neko video kako noću odlaze putem za Maredo. Perine, ne sviđa mi se ovaj grad. Ne znam zašto, ali čini da se osećam... nelagodno.“

„Ogijeri su“, kaza Moiraina, „osetljivi na neke stvari.“ Lice joj i dalje beše skriveno, ali Nijeda je očigledno poslala nekog da joj kupi lagan plašt od tamnoplavog lana. Više nije mirisala na strah, ali glas joj beše napet. Lan joj primače stolicu i pogleda je zabrinuto.

Zarina je došla poslednja. Provlačila je prste kroz upravo opranu kosu i još jače odisala onim biljnim mirisom. Zagleda se u poslužavnik što ga je Nijeda stavila na sto i progunđa sebi u bradu: „Mrzim ribu.“

Stamena žena je svu hranu donela na malim kolicima na sprat. Mestimično su bila pokrivena prašinom, kao da su na brzinu izvučena iz neke ostave Moiraini u čast. I posuđe je bilo od porcelana Morskog naroda, mada napuklog.

„Jedi“, reče Moiraina, i pogleda Zarinu pravo u oči. „Zapamti da ti svaki obrok može biti poslednji. Odlučila si da putuješ s nama, stoga ćeš večeras jesti ribu. Sutra ćeš možda biti mrtva.“

Perin nije prepoznao skoro okruglu belu ribu crvenih pruga, ali mirisala je dobro. Spusti dve na svoj tanjir i isceri se ka Zarini usred zalogaja.

Ne samo da su dobro mirisale, već su bile i ukusne, blago začinjene. ribu, sokole, pomisli. Takođe pomisli kako Zarina izgleda kao da bi radije ugrizla njega.

„’Oćeš da kažem devojci da prestane da peva, gazdarice Mari?“ – upita Nijeda. Stavila je na sto činiju graška i neku žutu smesu. „Da jedeš na miru?“

Moiraina je samo gledala u svoj tanjir. Kao da je nije ni čula.

Lan na trenutak oslušnu – trgovac je već izgubio, jedno za drugim, kočiju, plašt, čizme, svoje zlato i ostatak odeće; već je bio sveden na to da se rve sa svinjom ne bi li joj oteo večeru – i odmahnu glavom. „Neće nam smetati.“ Na tren se činilo kao da će se nasmešiti, pre no što pogleda Moirainu. A onda se ponovo zabrinu.

„Šta ne valja?“ – upita Zarina. Ribu nije ni gledala. „Znam da nešto nije kako treba. Otkad sam te srela, kamenoliki, nisam te videla tako izražajnog.“

„Bez pitanja!“ – oštro reče Moiraina. „Znaćeš ono što ti kažem, i ništa više!“

„A šta ćeš mi reći?“ – odlučno upita Zarina.

Aes Sedai se nasmeši. „Jedi ribu.“

Nakon toga obrok je tekao u tišini, izuzev pesama s druge strane odaje. Bila je jedna o bogatašu koga su žena i ćerka iznova i iznova pravile budalom, a on toga nije bio svestan. Druga pesma se bavila devojkom koja je odlučila da se prošeta bez odeće, a treća je govorila o kovaču koji je umesto konja uspeo da potkuje sebe. Zarina je na tu pesmu skoro pala sa stolice od smeha, i toliko se zaboravila da je uzela zalogaj ribe. Namrštila se kao da je u usta stavila blato.

Neću da joj se smejem, pomisli Perin. Ma koliko budalasto delovala, pokazaču joj kako se treba ponašati. „Baš je ukusna, zar ne“, kaza. Zarina ga gorko pogleda, a Moiraina se namršti zato što joj je prekinuo tok misli. I to je bio sav razgovor.

Nijeda je sklanjala sudove i postavljala sireve na sto kada se Perin sav naježi od smrada nečeg poganog. Bio je to miris nečeg što ne bi trebalo da postoji, i već ga je dvaput ranije osetio. S nelagodom pređe pogledom po trpezariji.

Devojka je i dalje pevala, nekoliko ljudi je ulazilo na vrata, a Bili je i dalje oslonjen na zid lupkao nogom prateći muziku biterne. Nijeda potapša punđu, baci pogled po trpezariji i okrenu se da odgura kolica.