Ponovorođeni Zmaj

Moiraina zamišljeno pognu glavu, a senka kapuljače zakloni joj lice.

Devojka na stolu zapevala je novu strofu, a Perin ne odole da je ne sluša. Nikada nije čuo da neka žena radi nešto makar približno slično onome 0 čemu je ta devojka pevala, ali zvučalo je zanimljivo. Primeti da ga Zarina posmatra, ali pretvarao se da to nije uočio.

„Šta se neobično dešavalo u poslednje vreme u Ilijanu?“ – naposletku upita Moiraina.

„Valjda je neobično to što je lord Brend došo u Savet devetorice“, odgovori Nijeda. „Sreća me napustila, ne mog’ se setim da sam mu pre zime čula ime, ali došo je u grad – priča se odnekud kod granice s Murandijom – i za nedelju dana primljen u Savet. Priča se da je dobar čovek, i najjači od Devetorice – priča se da ih sada predvodi, mada je najmlađi i nepoznat – ali poneki put čudno ga sanjam.“

Moiraina otvori usta – da kaže Nijedi kako je mislila na neobična dešavanja u proteklih nekoliko noći, bio je siguran Perin – ali zastade, oklevajući, i umesto toga upita: „Kakvi su to bili snovi, Nijeda?“

„Oh, budalaštine, gazdarice Mari. Čiste budalaštine. Stvarno ’oćeš da čuješ? Sanjala sam lorda Brenda po neka čudna mesta, i kako prelazi neke mostove u vazduhu. Sve ko kroz maglu, ali skoro svake noći tako sanjam. Jesi r čula za tako nešto? Budalaštine, sreća me napustila! Ono, čudno je to. Bili kaže kako i on to sanja. Mislim ja da on to čuje moje snove i da i’ oponaša. Čini mi se da poneki put Bili baš i nije mnogo pametan.“

„Možda si ga pogrešno procenila“, prodahta Moiraina.

Perin se zagleda pod njenu kapuljaču. Zvučala je potreseno, čak i više no kada je mislila da se novi lažni Zmaj pojavio u Geldanu. Nije mirisala na Strah, ali... Moiraina jeste bila uplašena. To ga je užasavalo daleko više no pomisao na njen bes. Besnu je mogao da je zamisli, ali da bude uplašena ni u ludilu.

„Gle, kako ja blebećem“, kaza Nijeda, potapšavši punđu. „Ko da su moji glupi snovi važni.“ Ponovo se zakikota, kratko; to nije bilo glupo koliko verovanje u sneg. „Zvučiš mi da si umorna, gazdarice Mari. Ću vas odvedem u sobe. A onda dobar ručak od sveže uhvaćene crvenpruge.“

Crvenpruge? Pomislio je kako to mora biti neka riba; osećao je miris kuvane ribe.

„Sobe“, kaza Moiraina. „Da. Uzećemo sobe. Ručak može i da čeka. Brodovi. Nijeda, koji brodovi plove za Tir? Rano ujutru. Noćas imam posla.“ Lan je kratko pogleda i namršti se.

„Za Tir, gazdarice Mari?“ – nasmeja se Nijeda. „Ma, nijedan za Tir. Ima mesec dana kako su Devetorica zabranila brodovima da plove za Tir, i da oni iz Tira dolaze ovamo. Mada mislim da Morski narod nikaku pažnju na to ne obraća. Ali u luke nema njini brodova. To jesje čudno. Oću da kažem, Devetorica izdala zapovest, a kralj ćuti. A uvek se ranije glasao, samo ako bi korak načinili bez njegovog vodstva. A možda nije baš ni to. Sve se priča o ratu sa Tir, ali splavari i kolari što nose zalihe za vojsku kažu da svi vojnici gledaju na sever i na Murandiju.“

„Zamršeni su putevi Senke“, napeto odvrati Moiraina. „Učinićemo šta se mora. Sobe, Nijeda. A onda taj ručak.“

Uzevši u obzir ostatak Jazavca, Perinova soba bila je udobnija no što je očekivao: krevet širok, dušek mekan, vrata načinjena od iskošenih ploča, a kada je otvorio prozore, u sobu pirnu povetarac koji je nosio mirise luke. Pa i kanala, pomalo. Ah bar je osvežavao. Okačio je plašt na klin, zajedno s tobolcem i sekirom, a luk stavio u ugao sobe. Sve ostalo ostavio je u bisagama i umotanom ćebetu. Noć će možda biti naporna.

Ako je Moiraina i ranije zvučala uplašeno, to nije bilo ništa u poređenju s onim kad je rekla kako noćas ima posla. Tada je, samo na trenutak, na njoj namirisao strah, kao kod obične žene koja bi izjavila kako namerava da zavuče ruku u gnezdo stršljenova i mrvi ih golim prstima. Tako mi Svetlosti, šta li to smera? Ako je Moiraina uplašena, ja bi trebalo da sam prestravljen.

Ali shvati da nije. Nije bio prestravljen, pa čak ni uplašen. Osećao se... uzbuđeno. Spreman da se nešto desi, skoro željan. Odlučan. Prepozna taj osećaj. Tako su se vukovi osećali pre bitke. Plamen me spalio, radije bih se plašio!

Loijal je jedini stigao do trpezarije pre njega. Nijeda je za njih spremila veliki sto, s naslonjačama umesto klupa. Uspela je čak da pronađe stolicu dovoljno veliku za Ogijera. Devojka je na drugoj strani prostorije pevala o bogatom trgovcu koji je, pošto je na krajnje neverovatan način izgubio svoju zapregu, iz nekog razloga odlučio da sam vuče kočiju. Ljudi koji su je slušali urlali su od smeha. Kroz prozor se videlo kako se smrkava, daleko brže no što je Perinu, očekivao; vazduh je mirisao na kišu.