Ponovorođeni Zmaj

„Zar hoćeš da ideš bez mene?“ – upita Lan. „Kada sam prihvatio tvoju vezu, zakleo sam se da ćeš ostati čitava, Moiraina.“

„Uvek si znao da ima opasnosti s kojima se ne možeš suočiti, moj Gaidine. Moram ići sama.“

„Moiraina...“

Ona ga preseče: „Slušaj me, Lane. Znaćeš ako padnem, i bićeš primoran da se vratiš u Belu kulu. Ne bih to promenila ni da imam vremena. Neću da pogineš u zaludnom pokušaju da me osvetiš. Povedi Perina sa sobom. Izgleda da mi je Senka stavila do znanja da je on bitan u Šari, iako mi i dalje nije jasno u kojoj meri. Bila sam budala. Rand je tako snažan ta’veren da nisam obratila pažnju na značaj činjenice da su sa njim bila još dvojica. S Perinom i Metom Amirlin će možda ipak moći da utiče na sled događaja. Moraće, pošto je Rand na slobodi. Ispričaj joj šta se zbilo, moj Gaidine.“

„Govoriš kao da si već mrtva“, promuklo kaza Lan.

„Točak tka kako Točak želi, a Senka je pomračila svet. Slušaj me. Lane, i poslušaj, kao što si se zakleo.“ S tim rečima, okrete se i ode.

43 Senovita braća

Tamnooka devojka pope se na svoj sto i drhtavim glasom zapeva ponovo. Perin je tu pesmu znao kao „Pevac gazdarice Ajnore“, i mada su reči ponovo bile drugačije, razočarao se kada je shvatio – i posramio se zato što se razočarao – da je pesma zaista o pevcu. Ni gazdarica Luhan ne bi imala zamerki. Svetlosti, postao sam nevaspitan kao Met.

Niko od ljudi koji su slušali nije se požalio; neki su delovali pomalo ozlojeđeno, ali svima je bilo stalo da ne uvrede Aes Sedai, čak i kad je otišla. Bili se vratio i pokupio još dva Siva čoveka. Poneko od ljudi što su slušali pesmu pogleda ka leševima i odmahnu glavom. Jedan od njih pljunu u piljevinu.

Lan stade pred Perina. „Kako si ih prepoznao, kovaču?“ – tiho upita. „Njihova izopačenost nije tolika da bismo je Moiraina ili ja osetili. Sivi ljudi prošli su neprimećeno pored stotina stražara, a među njima su bili i Zaštitnici.“

Veoma svestan da ga Zarina gleda, Perin pokuša da govori još tiše od Lana. „Ja... namirisao sam ih. I ranije sam ih namirisao, u Džari i Remenu, ali smrad bi uvek nestao. Oba puta su otišli pre no što smo mi stigli.“ Nije mogao da oceni da li je Zarina čula o čemu priča ih ne. Nagnula se da bi prisluškivala, čineći se kao da to ne radi.

„Tada su bili na Randovom tragu. A sada na tvom, kovaču.“ Zaštitnik ničim nije pokazao da je iznenađen. Glasnije reče: „Pogledaću šta ima napolju, kovaču. Tvoje oči će možda primetiti nešto što ja propustim.“ Perin klimnu; po tome što je zatražio pomoć videlo se da je Zaštitnik veoma zabrinut. „Ogijeru, i vi vidite bolje no ljudi.“

„Oh, ah“, kaza Loijal. „Pa, valjda i ja mogu da pogledam.“ Njegove krupne okrugle oči kliznuše ka dvojici Sivih ljudi na podu. „Valjda ih nema više. Zar ne?“

„A šta to tražimo, kamenoliki?“ – upita Zarina.

Lan je odmeri, a onda odmahnu glavom, kao da je odlučio da nešto ne kaže. „Šta god budemo otkrili, devojko. Znaću kada budem video.“

Perin razmisli da li da ode po sekiru, ali Zaštitnik krenu ka vratima, a nije nosio svoj mač. Ni ne treba mu, zlovoljno pomisli Perin. I bez njega je smrtonosan. Pođe za Zaštitnikom, ali i dalje je držao nogar. S olakšanjem vide da i Zarina u rukama i dalje ima svoje noževe.

Napolju su se komešali gusti crni oblaci. Ulica beše mračna kao u sumrak. Nije bilo ljudi. Očigledno nisu želeli da ih uhvati kiša. Samo je jedan čovek trčao preko mosta dalje niz ulicu; nikog drugog Perin nije video ni u jednom smeru. Vetar je bivao sve jači. Nosio je neki dronjak po kaldrmi; još jedan je, zakačen o nogostup za uzjahivanje, lelujao na vetru. Gromovi su gunđali.

Perin nabra nos. Osećao se miris vatrometa na tom vetru. Ne, ne baš vatrometa. Bilo je to nešto poput smrada spaljenog sumpora. Skoro.

Zarina nožem lupnu o nogar u njegovim rukama. „Zaista si snažan, momčino. Pokidao si tu stolicu kao da je od trske.“

Perin nešto progunđa. Shvati da se ispravio, i namerno se poguri. Glupa devojka! Zarina se tiho nasmeja, i on odjednom više nije znao da li da se ispravi ili ostane tako. Budalo! Ovaj put je to uputio sam sebi. Trebalo bi da gledaš. Ali šta? Ništa nije video, sem prazne ulice, niti osećao kakav miris sem onog što je podsećao na spaljeni sumpor. I Zarininog, naravno.

Izgleda da se i Loijal pitao šta to traži. Počeša jedno čubasto uvo, zagleda se niz jednu stranu ulice, pa niz drugu, a onda počeša drugo uvo. A onda diže pogled ka krovu gostionice.

Lan izađe iz uličice pored gostionice i stupi na ulicu, dok mu je pogled proučavao tamne senke duž zgrada.

„Možda mu je nešto promaklo“, promrmlja Perin, mada je sumnjao u to, i pođe ka toj uličici. Trebalo bi da gledam, pa ču gledati. Možda mu je ipak nešto promaklo.