Ponovorođeni Zmaj

„Ti si ta’veren“, reče kao da nabraja. „Kamenoliki misli kako te tvoje neobične oči mogu da vide što njegove nisu u stanju. Sivi ljudi žele da te ubiju. Putuješ s Aes Sedai, Zaštitnikom i Ogijerom. Oslobađaš utamničene Aijele i ubijaš Bele plaštove. Ko si ti, seljačiću, Ponovorođeni Zmaj?“ U glasu joj se čulo da je to nešto najsmešnije čega je mogla da se seti, ali on se ipak nelagodno promeškolji. „Ko god da si, momčino“, dodade, „ne bi ti škodilo malo više dlaka na grudima.“

On se psujući okrete i navuče jedno ćebe do grla. Svetlosti, zbog nje skačem kao žaba. Zarinino lice bilo je na samom obodu senki. Video ju je nejasno, izuzev kad bi munja obasjala prozor. To oštro osvetljenje bacalo je senke preko njenog jakog nosa i visokih jagodica. Odjednom se seti kako mu je Min rekla da beži od prelepe žene. Kada je prepoznao Lanfear u onom vučjem snu, mislio je da je Min nju imala na umu – činilo mu se kako je nemoguće da neka žena bude lepša od nje – ali to je bilo u snu. Zarina je sedela tu i gledala ga tim svojim tamnim, kosim očima, sve vreme razmišljajući, odmeravajući.

„Šta ti radiš ovde?“ – besno upita on. „Šta hoćeš? Ko si ti?“

Ona se grohotom nasmeja. „Ja sam Faila, seljačiću, Lovac na Rog. Šta misliš ko sam – žena tvojih snova? Zašto si tako poskočio? Kao da sam te uštinula.“

Pre no što mu je pošlo za rukom da joj odgovori, vrata se uz tresak otvoriše i Moiraina stade u dovratak. Lice joj beše bledo i sumorno kao smrt. „Tvoji vučji snovi istiniti su kao Snevačevi, Perine. Izgubljeni na slobodi, i jedan od njih vlada Ilijanom.“

44 Lovljeni

Perin ustade i poče da se oblači. Nije mario da li Zarina gleda. Znao je šta on namerava da radi, ali ipak upita Moirainu: „Idemo li?“

„Sem ako ne želiš da se pobliže upoznaš sa Samaelom“, odvrati mu suvim glasom ona. Gromovi zatutnjaše kao da žele da naglase njenu rečenicu, a munje sevnuše. Aes Sedai ni ne pogleda Zarinu.

Upasavši košulju, Perin odjednom požele da na sebi ima kaput i ogrtač. Imenovanje Izgubljenog kao da je ohladilo sobu. Ba’alzamon nije dosta; sada nam i Izgubljeni trebaju. Svetlosti, da li je još bitno hoćemo li pronaći Randa? Da li je prekasno? Ali nastavio je da se oblači, nazuvši čizme. Bilo je ili to, ili da odustane, a Dvorečani po tome nisu bili poznati.

„Samael?“ – slabašno upita Zarina. „Jedan od Izgubljenih vlada... Svetlosti!“

„Da li i dalje želiš sa nama?“ – tiho upita Moiraina. „Ne bih te naterala da ostaneš ovde, ne sada, ah pružiću ti još jednu, poslednju priliku da se zakuneš kako ćeš poći drugim putem no ja.“

Zarina je oklevala, a Perin zastade napola navukavši kaput. Valjda niko ne bi odabrao da pođe s ljudima koji su na glavu navukli bes jednog Izgubljenog. Ne sad kada zna ponešto o onome što je pred njima. Ne ukoliko nema veoma dobar razlog. Kad smo već kod toga, svako ko čuje da je jedan od Izgubljenih na slobodi trebalo bi da potrči ka najbližem brodu Morskog naroda i traži prevoz do druge strane Aijelske pustare, a ne da sedi i razmišlja.

„Ne“, naposletku odgovori Zarina, i poče da se opušta. „Ne, neću se zakleti da idem drugim putem. Odveli me vi do Roga Valera ili ne, niko neće imati takvu priču. Pa čak ni onaj ko pronađe Rog. Mislim da će se ova priča vekovima ispredati, Aes Sedai, i želim da budem njen deo.“

„Ne!“ – prasnu Perin. „To nije dovoljno. Šta hoćeš?“

„Nemam vremena za raspravu“, upade Moiraina. „Svakog časa lord Brend može saznati da mu je jedan Psomrak mrtav. A budite sigurni da će shvatiti da to znači Zaštitnika, i potražiće Gaidinovu Aes Sedai. Nameravate li da sedite ovde dok ne otkrije gde ste? Mičite se, budalasta deco! Brže!“ Pre no što on stiže da otvori usta, ona se izgubi niz hodnik.

Ni Zarina nije čekala. Bez sveće istrča iz sobe. Perin žurno skupi svoje stvari i jurnu ka zadnjem stepeništu, prikopčavajući pojas sa sekirom. Usput sustiže Loijala. Ogijer je pokušavao da nagura knjigu s drvenim koricama u bisage i istovremeno ogrne plašt. Perin mu pomože s ogrtačem dok su jurili niz stepenice, a Zarina ih sustiže pre no što izleteše na kišu.

Perin se pogrbi i pojuri preko mračnog dvorišta ka konjušnici, ni ne pokušavši da namakne kapuljaču. Mora da ima neki razlog. Krvava priča je samo za ludače! Kiša mu je prilepila čupave kovrdže uz glavu pre no što je projurio kroz vrata konjušnice.

Moiraina je već bila tu, niz nauljeni plašt klizile su joj kišne kapi, a Nijeda je držala svetiljku da Lan osedla konje. Bio je tu jedan konj viška, uškopljeni dorat s nosem jačim od Zarininog.

„Svaki dan ću da šiljem golubove“, govorila je krupna žena. „Niko u mene ne da sumnja. Sreća me napustila. Čak me Beli plaštovi hvale.“