Ponovorođeni Zmaj

Močvari je došao kraj nekih dve milje od grada, ali put je išao dalje, i lagano skretao ka istoku. Oblacima skriveno veče pretopilo se u noć, a lagana kiša nastavila da sipi. Moiraina i Lan držali su ravnomeran korak, koji je prosto proždirao put. Konjska kopita pljuskala su po barama. Mesec je sijao kroz oblake. Zađoše među niska brda sa sve više drveća. Perin pomisli kako pred njima mora biti šuma, ali to mu se i nije baš sviđalo. Šuma bi mogla da ih sakrije od potere; šuma bi mogla da sakrije poteru dok im se ne približi.

Daleko iza njih začu se zavijanje. Vučje, učini mu se na trenutak, i on iznenadi sebe skoro posegnuvši ka udaljenom vuku. A onda se urlik začu ponovo i on shvati da to nije nikakav vuk. Odgovoriše mu drugi urlici, miljama iza Perina i ostalih, sablasne žalopojke o krvi i smrti, krici koji su pripovedali košmare. Na njegovo iznenađenje, Lan i Moiraina usporiše. Aes Sedai je gledala brda oko njih.

„Daleko su“, reče im. „Neće nas sustići ako nastavimo.“

„Psomraci?“ – promrmlja Zarina. „Ono su Psomraci? Jesi li sigurna da to nije Divlji lov, Aes Sedai?“

„Ali jeste“, odgovori Moiraina. „Jeste.“

„Psomracima ne možeš pobeći, kovaču“, reče Lan, „ni na najbržem konju. Moraš se suočiti s njima i pobediti, ili će te rastrgnuti.“

„Mogao sam da ostanem u stedingu, znate“, kaza Loijal. „Majka bi me do sada oženila, ali ne bi to bio loš život. Gomila knjiga. Nisam morao da izađem Napolje.“

„Tamo“, reče Moiraina, pokazavši ka visokoj goloj humci dobrano udesno. Koliko je Perin video, više od dvesta koraka oko nje nije bilo drveća, a i preko toga tek poneko stablo. „Da bismo preživeli, moramo ih videti izdaleka.“

Ponovo se začuše grozni urlici Psomraka. Bliže, ali i dalje daleko.

Lan malo brže potera Mandarba, sada kada je Moiraina odabrala polje za megdan. Dok su se peli, konjska kopita zveketala su o kamenje poluzakopano u zemlji i sklisko od kiše. Perinu se činilo da je većina tog kamenja suviše četvrtasta da bi bila prirodna. Uspeše se na vrh i sjahaše oko nečega što je ličilo na nisku okruglu stenu. Mesečina sinu kroz oblake i Perin shvati da gleda isprano kameno lice dva koraka visoko. Sudeći po kosi, rekao bi da je to bila žena. Zbog kiše je izgledalo kao da plače.

Moiraina sjaha i zagleda se u pravcu iz kog je dopiralo zavijanje. U svom ogrtaču s kapuljačom ličila je na senku. Kiša što joj je klizila niz nauljeni plašt presijavala se na mesečini.

Loijal povede konja bliže i zagleda se u statuu, a onda se saže i prstima prede preko kamenog lica. „Mislim da je bila Ogijer“, naposletku kaza. „Ali ovo nije neki stari steding; osetio bih to. Svi bismo osetili. I bili bismo na sigurnom od Nakota Senke.“

„Šta to vas dvojica gledate?“ Zarina zaškilji ka kamenu. „Šta je to? Ona? Ko?“

„Mnogo se naroda uzdiglo i palo od Slamanja“, ne osvrćući se reče Moiraina. „Neki od njih ostavili su za sobom samo imena na požutelim stranicama, ili crte na pocepanim mapama. Da li će za nama i toliko ostati?“ Ponovo se začu u krv natopljeno zavijanje, još bliže. Perin pokuša da odredi brzinu njihovog kretanja, i pomisli kako je Lan bio u pravu. Konji ipak ne bi mogli da im pobegnu. Neće još dugo čekati.

„Ogijeru“, reče Lan, „ti i devojka držite konje.“ Zarina se pobuni, ali on je ućutka. „Od tvojih noževa neće biti neke koristi, devojko.“ Sečivo blesnu na mesečini kad je isukao mač. „Čak je i ovo samo poslednje sredstvo. Zvuči kao da ih je u toj tami desetak, a ne jedan. Tvoj je posao da ne daš konjima da pobegnu kada osete Psomrake. Čak se ni Mandarbu ne sviđa njihov miris.“

Ako Zaštitnikov mač ničemu ne vredi, onda to isto važi i za njegovu sekiru. Perin na to skoro oseti olakšanje, pa makar to bio i Nakot Senke; neće morati da koristi sekiru. Izvuče nezapeti luk ispod kolana Korakovog sedla. „Možda će ovo poslužiti.“

„Ako želiš, ti pokušaj, kovaču“, odvrati Lan. „Ne umiru tako lako. Možda ćeš ubiti jednog.“

Perin iz džepa izvadi neupotrebljenu tetivu, pokušavajući da je zakloni od kišice. Obloga od pčelinjeg voska bila je tanka, i slaba zaštita od dužeg izlaganja vlazi. Stavivši luk među noge, s lakoćom ga savi i zakači tetivu o rožane udice na krajevima luka. Kada se ispravi, ugleda Psomrake.

Jurili su kao konji u galopu. Baš kad ih je ugledao, oni potrčaše još brže, deset krupnih senki što jure kroz noć i klize kroz raštrkano drveće, ali on ipak izvuče strelu iz tobolca i stavi je na luk, iako ga ne zateže. Ni izdaleka nije bio najbolji strelac u Emondovom Polju, ali od mlađih ljudi samo je Rand bio bolji.