Ponovorođeni Zmaj

Samo je to stigao da vidi, jer druga dvojica jurnuše pored vatre na njega, isukavši mačeve. Jedan od njih odjednom pade na kolena, ispustivši mač. Pokuša da dosegne nož koji mu se zario u leđa i pade licem ka zemlji. Poslednji napadač nije video kada mu je saputnik pao; očigledno je očekivao da neće biti sam, i da će pažnja njegovog protivnika biti podeljena. Zadade udarac ka Metovom trbuhu. Skoro prezrivo, jednim krajem štapa Met mu slomi zglob, izbivši mu mač iz ruke, a drugim ga udari u čelo. Čovek zakoluta očima i sruči se na zemlju. Krajičkom oka Met vide ženu kako mu se približava i upre prstom u nju, kao nožem. „Dobro se oblačiš za lopova, ženo! Sedi dok ne odlučim šta ću s tobom, ili...“

Ona se, izgleda, iznenadila koliko i Met zbog noža koji joj se odjednom zari u grlo. Krv se prosu poput crvenih latica. On zakorači kao da smera da je uhvati pre no što padne, znajući da to ništa neće vredeti. Dugi plašt pade za njom, pokrivši sve sem njenog lica i drške Tomovog noža.

„Vatra te spalila“, promrmlja Met. „Oganj te sagoreo, Tome Meriline! Žena! Svetlosti, mogli smo da je vežemo i sutra u Kaemlinu predamo Kraljičinoj gardi. Svetlosti, možda bih je čak i pustio. Bez te trojice nikoga ne bi opljačkala, a jedinom preživelom biće potrebni dani pre no što bude mogao da vidi kako treba i meseci pre no što uhvati mač. Spaljen da si, Tome, nije bilo potrebe da je ubiješ!“

Zabavljač došepa do mrtve žene i nogom joj zabaci plašt. Bodež joj je skoro ispao iz šake, sečiva širokog koliko Metov palac i dve šake dugog. „Radije bi da sam čekao dok ti ne smesti ovo među rebra?“ Izvuče iz leša svoj nož i obrisa sečivo o njen plašt.

Met shvati da pevuši: „Nosila je masku što skriva“, i prekide se. Saže se i kapuljačom joj pokri lice. „Najbolje da krenemo“, tiho kaza. „Ne želim ovo da objašnjavam ako naiđe Garda.“

„A ona u toj odeći?“ – reče Tom. „Naravno da ne! Mora da su opljačkali ženu nekog trgovca, ili kočiju neke plemkinje.“ Nežnijim glasom kaza: „Ako ćemo da krenemo, dečko, bolje osedlaj konja.“

Met se prenu i otrže pogled s mrtve žene. „Da, bolje bi mi bilo, zar ne?“ Više je nije ni pogledao.

Zbog muškaraca ga savest nije mučila. Što se njega ticalo, čovek koji se reši na pljačkanje i ubijanje zaslužuje ono što ga čeka kada izgubi igru. Nije razmišljao o njima, ali nije ni skretao pogled kada bi mu pao na nekog od pljačkaša. Tek kada je osedlao konja i privezao svoje stvari iza sedla, dok je nogama nanosio zemlju na vatru, uhvati sebe kako gleda čoveka sa samostrelom. Crte njegovog lica bile su mu poznate, bilo je nečeg poznatog u senkama koje je tinjajuća vatra bacala preko njih. Sreća, reče u sebi. Uvek sreća.

„Onaj sa samostrelom je bio dobar plivač, Tome“, reče i uzjaha.

„Kakve su sad to budalaštine?“ I zabavljač je već bio na konju. Bavio se nameštanjem kutija s instrumentima daleko više no mrtvima. „Otkud znaš da li je uopšte umeo da pliva?“

„Uspelo mu je da usred noći iz čamca nasred reke Erinin dospe na obalu. To mu je, valjda, istrošilo svu sreću koju je imao.“ Ponovo proveri kako mu je smomljak s vatrometom privezan. Ako je onoj budali jedan od ovih valjaka ličio na Aes Sedai, pitam se šta bi pomislio da su svi bili zapaljeni.

„Jesi li siguran, dečko? Izgledi da to bude isti čovek... Ma, čak se ni ti ne bi na to kladio.“

„Siguran sam. Tome.“ Elejna, zavrnuću ti šiju kada mi padneš šaka. A, vala, i Egveni i Ninaevi. „I sigurno nameravam da se otarasim ovog krvavog pisma čim stignemo u Kaemlin.“

„Kažem ti da u tom pismu nema ničega, dečko. Igrao sam Daes Dae’mar kada sam bio mlađi no ti sada, i umem da prepoznam kod ili šifru čak i kada ne znam šta znači.“

„Ja nikad nisam igrao tvoju Veliku igru, Tome, tvoju prokletu Igru kuća, ali znam kada me neko juri. A ovako uporno i ovoliko daleko ne bi me jurili samo zbog zlata u džepovima. Jedino da sa sobom nosim čitav kovčeg zlatnika. Mora da je zbog pisma.“ Plamen me spalio, stalno upadam u nevolje zbog lepih devojaka. „Da li bi noćas mogao da spavaš, posle ovoga?“

„Kao malo dete, momče. Ali ako hoćeš da jašeš, jahaću.“

Metu se pred očima pojavi lice one lepe žene s bodežom u grlu. Nisi imala sreće, lepotice. „Jašimo, onda!“ – uzviknu divlje.

45 Kaemlin

Met se nejasno sećao Kaemlina, ali kada su se u rano jutro približili gradu, činilo mu se kao da ga nikad ranije nije posetio. Još od praskozorja nisu bili sami na putu, a sada behu okruženi drugim jahačima, trgovačkim karavanima i pešacima. Svi su se kretali ka velikom gradu.