Ponovorođeni Zmaj

Oslonivši se o palo deblo, Met je uživao u toploti logorske vatre – kiše su pre tri dana otišle ka jugu, ali on je i dalje osećao kao da je mokar – iako u tom trenutku nije bio sasvim svestan razigranih plamenova. Zamišljeno je posmatrao voskom prevučeni mali valjak u svojim rukama. Tom je, sav obuzet štimovanjem harfe, mrmljao sebi u bradu nešto o kiši i vlazi. Meta nije ni gledao. U mračnom gustišu oko njih čuli su se cvrčci. Pošto ih je sumrak uhvatio između dva sela, odlučili su da prenoće u ovom šumarku podalje od puta. Već su dve noći pokušavali da iznajme sobu, i dvaput su seljaci nahuškali pse na njih.

Met oklevajući izvadi nož. Sreća. Rekla je da samo ponekad eksplodira.

Sreća. Što je pažljivije mogao, zaseče čitavom dužinom valjka. Bio je šupalj, i načinjen od papira, baš kao što je i mislio – kod kuće je pronašao komadiće papira na zemlji pošto je vatromet pušten – slojeva papira, ali unutrašnjost je bila puna nečega poput zemlje, ili možda sićušnih sivocrnih zrnaca i prašine. Prstom ih promeša po dlanu. Tako mi Svetlosti, kako da nateraš prašinu da eksplodira?

„Svetlost me spalila!“ – zaurla Tom. Brzo stavi harfu u kutiju, kao da hoće da je zaštiti od onoga što je Met držao u šaci. „Pokušavaš li to da nas ubiješ, dečko? Zar nisi čuo da se te stvari na vazduhu rasprsnu desetostruko jače nego kad se izlože vatri? Vatromet je odmah uz posla Aes Sedai, dečko.“

„Možda“, kaza Met, „ali Aludra meni nije ličila na Aes Sedai. Nekada sam mislio da je sat gazde Al’Vera – da mora da su ga Aes Sedai napravile – ali kada sam otvorio vratanca, video sam da je pun sićušnih metalnih delića.“ Nelagodno se promeškoljio setivši se toga. Gazdarica Al’Ver je tada prva stigla do njega, a odmah iza nje Mudrost, njegov otac i gradonačelnik. I niko od njih nije mu verovao kako je samo hteo da pogleda. Mogao sam sve da ih vratim na mesto. „Mislim da bi Perin mogao da napravi sat, samo da je video te točkiće, opruge i šta sve ne.“

„Iznenadio bi se, dečko“, suvo odvrati Tom. „Čak su i loše sajdžije prilično bogate, i to zasluženo. Ali sat ne eksplodira!“

„Ni ovo. Pa, sada je beskorisno.“ Tom viknu kada Met baci šaku papira i zrnevlja u vatru; zrnevlje planu u sićušne bleskove, i oseti se opor miris dima.

„Ti zaista pokušavaš da nas ubiješ.“ Tomov glas je podrhtavao, i postajao sve glasniji i piskaviji. „Ako resim da umrem, kada stignemo do Kaemlina skoknuću do Kraljevske palate i uštinuti Morgazu!“ Dugi brkovi su mu poskakivah. „Nemoj to ponovo da radiš!“

„Nije se rasprslo“, reče Met, namrštivši se na vatru. Posegnu u smotuljak nauljene tkanine s druge strane brvna i izvuče sledeći po veličini vatromet. „Pitam se zašto nije puklo?“

„Baš me briga zašto nije puklo! Nemoj to ponovo da radiš!“

Met ga pogleda i nasmeja se. „Prestani da se treseš, Tome. Nema potrebe da se bojiš. Sada znam šta je unutra. Ili bar znam kako izgleda, ali... Ne moraš ništa da kažeš. Neću više da ih otvaram, Tome. Bilo kako bilo, zabavnije je ispaljivati ih.“

„Nisam uplašen, ti kaljavi svinjaru“, dostojanstveno odvrati Tom. „Drhtim od besa jer putujem s govedom koje će nas možda obojicu ubiti jer ne razmišlja dalje od svog...“

„Hej, vi kod vatre!“

Met se zgleda s Tomom u trenutku kada im se odjeci kopita približiše. Bilo je prekasno da pošteni ljudi putuju. Ali Kraljičina garda starala se da putevi ovako blizu Kaemlinu budu bezbedni, a četvoro pridošlica svakako nije ličilo na pljačkaše. Među njima je bila i žena. Muškarci su nosili duge plaštove i izgleda bili njene sluge, a ona je bila lepa i plavooka, u sivoj svilenoj haljini, sa zlatnom ogrlicom i somotskim plastom široke kapuljače. Muškarci sjahaše. Jedan joj pridrža uzde, a drugi stremen. Ona se nasmeši Metu, skide rukavice i priđe vatri.

„Bojim se da nas je noć zatekla na putu, čestiti mladiću“, reče. „Zamolila bih te da nas uputiš do najbliže gostionice, ako znaš neku.“

On se isceri i poče da ustaje. Upola se pridiže kad ču kako jedan od muškaraca nešto promrmlja, a drugi ispod plašta izvadi zapeti samostrel.

„Ubij ga, budalo!“ – povika žena, a Met tutnu vatromet u plamen i baci se ka svom štapu. Začu se glasan pucanj i svetlost blesnu – „Aes Sedai!“ – stade da zapomaže jedan od njih. „Vatromet, budalo!“ – viknu žena – a Met se diže na noge sa štapom u rukama i vide strelu kako štrči iz palog debla skoro na mestu gde je sedeo, i čoveka sa samostrelom kako pada dok mu grudi krasi drška Tomovog noža.