Ponovorođeni Zmaj

Kaemlin, sagrađen na brdima, bio je veliki koliko i Tar Valon, a izvan ogromnih zidina – pedeset stopa visokih bedema od bledog, sivkastog kamena prošaranog belim i srebrnim, koji se presijavao na suncu, s visokim okruglim kulama povrh kojih se vijorio lavlji barjak Andora, belo na crvenom – van tih bedema kao da se rasprostro još jedan veliki grad, obmotavši se oko ozidanog grada, sav od crvenih cigala, sivog kamena i belo okrečenih zidova. Gostionice su se gurale s kućama tri ili četiri sprata visokim, po čijoj bi se lepoti reklo da pripadaju bogatim trgovcima. Radnje s robom prikazanom na stolovima pod strehama bile su obraz uz obraz s ogromnim skladištima bez prozora. Put je s obe strane bio oivičen otvorenom tržnicom pod crvenim i purpurnim krovovima. Muškarci i žene naglas su hvalili svoju robu, cenjkali se iz petnih žila, dok su telad, svinje, ovce i koze iz obora, guske, pilad i patke iz kaveza davali svoj doprinos graji. Nije se sećao da je Kaemlin bio tako bučan; sada je sve zvučalo poput otkucaja srca koje pumpa bogatstvo.

Put je vodio do dvadeset stopa visoke zalučene kapije, koja je pod budnim okom gardista u crvenim kaputima i sjajnim oklopnim prsnicima stajala širom otvorena. Odmerili su Toma i njega ništa više no bilo koga drugog, bez obzira na njegov bojni štap koji je nosio ispred sebe, preko sedla. Jedino im je bilo stalo da se ljudi kreću. Unutar grada vitke kule dizale su se još više no duž zidina, a blistave kupole sijale su belo i zlatno nad ulicama punim ljudi. Odmah posle kapije put se delio na dve paralelne ulice, razdvojene širokim pojasom trave i drveća. Brda na kojima je grad sagrađen dizala su se jedno iza drugog poput stepeništa, sve do vrha na kome je bio podignut još jedan bedem, sjajan i beo, poput zidina Tar Valona, a iza njega beše još kupola i kula. Met se seti da je to Unutrašnji grad, a da je povrh najvišeg brda Kraljevska palata.

„Nema svrhe čekati“, reče Tomu. „Smesta ću odneti pismo.“ Osmotrio je nosiljke i kočije što su se probijale kroz gužvu, radnje s izloženom robom. „U ovom gradu moglo bi se zaraditi nešto zlata. Tome, uz partiju karata, ili kockica.“ S kartama nije imao toliko sreće kao s kockama, ali ionako se malo ko sem plemića i bogataša kartao. E, s njima bi trebalo da se kockam.

Tom zevnu i prigrnu svoj zabavljački plašt kao da je ćebe. „Celu noć smo jahali, dečko. Daj da bar najpre nešto jedemo. Hrana je dobra u Kraljičinom blagoslovu.“ Ponovo zevnu. „A i kreveti.“

„Toga se sećam“, lagano odvrati Met. Na neki način, i jeste se sećao. Gostioničar je bio jedan debeli prosedi čovek, gazda Gil. Moiraina je tu sustigla njega i Randa, taman kad je pomislio da je se konačno oslobodio. Sada ona s Random igra svoju igru. Sa mnom više nikakve veze nema. „Naći ćemo se tamo, Tome. Rekao sam da ću se otarasiti ovog pisma čim stignemo. To i nameravam.“

Tom klimnu, okrete konja i zevnu, dobacivši preko ramena: „Nemoj da se izgubiš, dečko. Kaemlin je veliki grad.“

I to bogat. Met potera konja uz zakrčenu ulicu. Da se izgubim! Umem da se snađem. Izgleda da mu je bolest obrisala delove pamćenja. Video je gostionicu, sa spratom koji je štrčao iznad prizemlja i tablom koja je škripala na vetru, i sećao se da ju je video i ranije, ali ničeg drugog što je odatle mogao da vidi nije se sećao. Stotinak koraka ulice odjednom bi mu sinulo u pamćenju dok su delovi pre i posle toga bili tajanstveni kao kockice koje još nisu bačene.

Čak i s rupama u pamćenju bio je siguran da nikad nije posetio Unutrašnji grad, ili Kraljevsku palatu – To ne bih mogao da zaboravim! – ali nije ni morao da se seća puta dotle. Ulice Novog grada – odjednom se seti tog imena; bio je to deo Kaemlina mlađi od dve hiljade godina – išle su svaka na svoju stranu, ali svi glavni bulevari vodili su u Unutrašnji grad. Gardisti na kapijama nikoga nisu zaustavljali.

Iza tih belih zidova bile su zgrade skoro ravne onima u Tar Valonu. Ulice su grlile brda i na njihovim vrhovima otkrivale vitke kule popločanih zidova koji su se na suncu presijavali stotinama boja, ili gledale na parkove tako uređene da se s visine vide obrasci, ili pružale vidik na čitav grad, sve do brdovite ravnice i šuma izvan njega. Tu već nije bilo bitno kojom će ulicom poći. Sve su kružile do njegovog cilja, Kraljevske palate Andora.

Za tili čas već je prelazio ogroman ovalni trg ispred palate i jahao prema njenim visokim pozlaćenim kapijama. Andorska palata sasvim bi se uklopila među čuda Tar Valona snežnom belinom, vitkim kulama i zlatnim kupolama što su sijale na suncu, visokim balkonima i zamršenim reljefima u kamenu. Samo od pozlate s jedne od tih kupola mogao bi godinu dana da živi kao bogataš.