Ponovorođeni Zmaj

„Ne bih rekao da...“ – poče Rami, a onda primeti sjaj srebra umesto bakra koji je očekivao. Zakašlja se i nespretno pokloni. „Ma, naravno, mladi gazda. Praštaj. Skliznulo mi s pameti. Slabo pamtim ljude. Al’ sam dobar s konjima. U konje se razumem. Dobra je ovo životinja, mladi gazda. Dobro ću se postarati za njega, nema da brigaš.“ Sve je to prosuo tako brzo da Met nije stigao da kaže ni reči, a onda žurno odvuče škopljenika u konjušnicu da ne bi morao da se seti Metovog imena.

Kiselo se namrštivši, Met stavi pod mišku svežanj vatrometa, a ostatak svojih stvari prebaci preko ramena. Taj me ne bi razlikovao od Hokvingovih noktiju. Na prevrnutom buretu kraj kuhinjskih vrata sedeo je neki krupan mišićav čovek i nežno češkao crno-belu mačku po ušima. Posmatrao je Meta kroz poluspuštene kapke, pogotovu obrativši pažnju na njegov bojni štap koji je nosio preko ramena, ali ni u jednom trenutku nije stao sa češkanjem. Metu se učini da mu je poznat, ali nije mogao da mu se seti imena. Ništa ne reče kad prođe kroz vrata, a i taj čovek ostade nem. Nema razloga da me se seča. Ovde krvave Aes Sedai verovatno svakog dana dolaze po nekog.

U kuhinji su dve pomoćne kuvarice i tri sluškinje jurile između pećnica i ražnjića s pečenjem, a sve pod nadzorom okruglaste žene s kosom skupljenom u punđu i dugom drvenom kašikom koju je koristila kao pokazivač. Met je se priseti. Kolina, kakvo ime za toliko široku ženu, ali svi su je zvali Kuvarica.

„Pa, Kuvarice“, izjavi, „vratio sam se, a nema ni godinu dana kako sam otišao.“

Žena ga na tren pogleda, pa klimnu. „Sećam se ja tebe.“ On poče da se ceri. „Bio si s onim mlađanim princem, zar ne?“ – nastavi ona. „Onim što je onoliko ličio na Tigrejnu, Svetlost obasjala njenu uspomenu. Ti si njegov sluga, zar ne? Je 1’ se, onda, vraća? Mladi princ?“

„Ne“, kratko odseče Met. Princ! Svetlosti! „Mislim da neće skoro dolaziti u ove krajeve, a i da dođe, mislim da ti se to ne bi dopalo.“ Kohna se pobuni, reče da je princ bio tako dobar i zgodan mladić – Vatra me spalila, ima li negde neka žena koja ne bleji za Random i ne beči oči čim mu spomeneš krvavo ime? Krv bi provrištala kad bi znala šta on sada radi – ali on je prekide. „Je li gazda Gil tu negde? I Tom Merilin?“

„U biblioteci“, odvrati ona i šmrkne. „Da si rekao Bezelu Gilu, kad ga vidiš, kako sam rekla da one slivnike treba očistiti. I to danas, pazi.“ Primeti da jedna od pomočnih kuvarica nešto radi s goveđom pečenicom i dogega se do nje. „Ne toliko, dete. Ako staviš previše arata, meso će biti preslatko.“ Izgleda da je već zaboravila Meta.

Odmahnuvši glavom, on pođe u potragu za bibliotekom koje se nije sećao. Nije mogao da se priseti ni da li je Kolina bila udata za gazda Gila, ali ako je ikada čuo domaćicu kako izdaje mužu uputstva, to je bilo to. Lepuškasta služavka krupnih očiju zakikota se i pokaza mu niz hodnik pored trpezarije.

Kad je ušao u biblioteku, stade kao ukopan i zablenu se. Na policama ugrađenim u zidove mora da je bilo preko tri stotine knjiga, a na stolovima ih je bilo još. U životu nije video toliko knjiga na jednom mestu. Na stočiću pored vrata primeti u kožu povezan primerak Putovanja Džaima Lakonogog. Oduvek je to hteo da pročita – Rand i Perin su mu stalno prepričavali tu knjigu – ali nikad mu nije polazilo za rukom da nađe vremena za čitanje.

Rumeni Bazel Gil i Tom Merilin sedeli su za jednim stolom, s tablom i kamenovima između sebe, i lulama iz kojih su se dizali tanki pramičci duvanskog dima među zubima. Na stolu pored drvene čaše za kocke ležala je mačka, s repom preko nogu, i gledala ih kako igraju. Nigde nije bilo zabavljačevog plašta, pa je Met pretpostavio da su već dobili sobu.

„Završio si ranije no što sam očekivao, dečko“, reče Tom ne vadeći lulu iz usta. Čupnu dugi beli brk dok je razmišljao gde da stavi sledeći kamen na rešetku table. „Bazele, sećaš se Meta Kautona.“

„Sećam se“, odgovori debeli gostioničar, zagledan u tablu. „Kol’ko se sećam, prošli put si bio nešto bolešljiv. Nadam se da ti je sada bolje, momče.“

„Dobro sam“, kaza Met. „Samo se toga sećaš, gazda Gile? Da sam bio bolestan?“

Gazda Gil se žacnu zbog Tomovog poteza i izvadi lulu iz usta. „Imajući u vidu s kim si otišao, i kakvo je stanje kod nas sada, možda je najbolje da se ničeg više ne sećam.“