Ponovorođeni Zmaj

„O čemu sad pričaš, Bazele? Mete, kakvu budalaštinu smeraš da učiniš?“

„Imam sreće, gazda Gile“, odvrati Met. „Ti meni samo spremi dobar obrok kad se vratim.“ Dok je ustajao, uze čašu s kockama i, sreće radi, izruči ih pored table za kamenove. Mačka skoči sa stola i siknu na njega sva se nakostrešivši. Pet kockica se zavrte, na svakoj po jedna tačka. Oči Mračnoga.

„To je najbolje bacanje, ili najgore“, kaza Gil. „Zavisi od igre koju igraš, zar ne? Momče, čini mi se da se upuštaš u opasnu igru. Bolje da poneseš te kocke u trpezariju i izgubiš nekoliko bakrenjaka. Ličiš mi na čoveka radog kocki. Postaraću se da pismo stigne do Palate.“

„Kolina kaže da očistite slivnike“, i okrete se Tomu dok je gostioničar još treptao i gunđao sebi u bradu. „Izgleda da su jednake šanse da ću primiti strelu pokušavajući da predam to pismo, ili nož u leđa čekajući. Šest odozgo, pola tuceta nadole. Neka me taj obrok čeka, Tome.“ Bacio je zlatnu marku na sto pred Gila. „Neka mi se stvari odnesu u sobu, gostioničaru. Ako treba još novca, dobićete. Pripazite na veliki smotuljak; Tom ga se gadno plaši.“

Krupnim koracima izlete napolje, ali ču kako Gil kaže Tomu. „Uvek mi se činilo da je taj momak mangup. Odakle mu to zlato?“

Uvek dobijam, eto odakle mi, sumorno pomisli Met. Samo još jednom da dobijem, i završio sam i s Elejnom i s Belom kulom. Samo još jednom.

46 Poruka iz Senke

Dok se peške vraćao do Unutrašnjeg grada, Met ni izdaleka nije bio siguran da će mu ono što je nameravao uspeti. Ako su mu ispričali istinu, onda će mu svakako poći za rukom, ali u to nije bio siguran. Izbegao je ovalni trg ispred Palate, i stao da luta sa strane ogromne zgrade i njenih ograđenih dvorišta, duž ulica koje su grlile brda. Zlatne kupole Kraljevske palate svetlucale su daleko od njega kao da mu se rugaju. Skoro ju je potpuno obišao i vratio se do trga, kada ugleda ono što je tražio. Bila je to strma padina pokrivena niskim cvećem, koja se od ulice dizala do belog zida od grubog kamena. Nekoliko lisnatih grana virilo je preko zidina, a iza njih je video još krošnji, u vrtu Kraljevske palate.

Zid načinjen da liči na liticu, pomisli, i vrt iza njega. Možda je Rand govorio istinu.

Opušteno se osvrnuvši, vide da u tom trenutku ima ulicu samo za sebe. Moraće da požuri; zbog krivina nije mogao daleko da vidi; svakog časa bi neko mogao da naiđe. Četvoronoške pojuri uz padinu, ne mareći što gazi crveno i belo cveće. Prstima se hvatao za grubi kamen zida, a nogama oslanjao o procepe i korenje.

Nemamo od njih što je ovako lako, pomisli dok se penjao. Na trenutak se u mislima vrati u vreme kad je s Random i Perinom putovao s one strane Peščanih brda, do podnožja Maglenih planina. Kada su se vratili u Emondovo Polje, navukli su na glavu bes svakoga ko ih se dočepao, a on je najgore prošao; svi su odmah pretpostavili da je to bila njegova zamisao – ali tamo su proveli tri dana u pentranju po liticama i spavanju pod vedrim nebom. Jeli su jaja maznuta iz gnezda crvenkresta, punačke sivokrile divlje guske oborene strelom ili kamenom iz praćke, i zečeve uhvaćene zamkama. Sve vreme su sa smehom govorili kako se ne plaše zle sreće planina i kako će možda otkriti neko blago. Sa tog pohoda doneo je neobičan kamen u kome je nekako bila utisnuta lobanja povelike ribe, dugo belo repno pero snežnog orla i komad belog kamena veličine svoje šake, koji je skoro ličio na ljudsko uvo. Njemu se tako činilo, iako Randu i Perinu nije, a Tam al’Tor je rekao da bi moglo biti.

Prsti mu skliznuše iz plitkog procepa i on izgubi ravnotežu kad mu se leva noga okliznu. Iznenađeno uzdahnu, jedva se dočepa zida i prebaci preko njega. Na trenutak je ležao boreći se za vazduh. Ne bi daleko pao, ali dovoljno da slomi vrat. Budalo, pustio si da ti misli odlutaju. Tako sam i na onim liticama skoro poginuo. Sve je to bilo davno. Bilo kako bilo, majka mu je verovatno već pobacala sve te stvari. Još jednom se osvrnu oko sebe da se uveri kako ga niko nije video – zavijugana ulica ispod njega i dalje beše prazna – i skoči sa zida na tlo Palate.