Ponovorođeni Zmaj

Na tom trgu bilo je manje ljudi no drugde, kao da je on samo za velike prigode. Pred zatvorenim kapijama stajalo je dvanaest gardista, lukova iskošenih pod tačno istim uglom preko sjajnih oklopnih prsnika i lica skrivenih čeličnim prečagama vizira njihovih ulaštenih kalpaka. Gojazni starešina, s crvenim plaštom zabačenim tako da se video čvor zlatne pletenice na ramenu, hodao je duž njihovog reda i odmeravao svakog od njih kao da mu se čini da će možda pronaći rđu ili prašinu.

Met zauzda konja i nasmeši se. „Dobro jutro, kapetane.“

Starešina se okrete i pogleda ga sitnim upalim očima kroz prečage vizira, kao gojazni pacov iz kaveza. Bio je stariji no što je Met očekivao – svakako dovoljno za neki viši čin – i debeo. „Šta hoćeš, seljačino?“ – grubo upita.

Met zadrža dah. Pazi da bude dobro. Zadivi ovu budalu da ne bi čitav dan čekao. Ne želim da mašem Amirlininom hartijom samo da ne bih čekao. „Dolazim iz Tar Valona, od Bele kule, i nosim pismo od...“

„Ti dolaziš iz Tar Valona, seljačino?“ Trbuh debelog vojnika tresao se od smeha, ali onda smeh stade, kao da ga neko preseče nožem, i on ošinu Meta pogledom. „Ne trebaju nam pisma iz Tar Valona, barabo, čak i da ih nosiš! Naša milostiva kraljica – Svetlost je obasjala! – neće primati poruke od Bele kule sve dok joj kći naslednica ne bude vraćena. A nikad nisam čuo da glasnici Kule nose seljačku odeću. Meni je jasno da smeraš neku prevaru. Možda misliš da ćeš dobiti novac ako tvrdiš da nosiš pisma, ali imaćeš sreće ako ne završiš u ćeliji! Ako zaista stižeš iz Tar Valona, bolje se vrati i saopšti Kuli da nam vrate kćer naslednicu pre no što dođemo po nju! A ako si prevarant koji traži srebro, gubi mi se s očiju pre no što naredim da te prebiju ko stoku! Bilo kako bilo, maloumniče nijedan, gubi se!“

Met se sve vreme borio da dode do reči. Naposletku brzo reče: „Pismo je od nje, čoveče. Pismo je od...“

„Zar ti nisam rekao da se goniš odavde, nitkove?“ – prodra se debeli. Lice mu dobi boju crvenu kao kaput na njemu. „Sklanjaj mi se s očiju, ološu! Ako se ne izgubiš dok ne izbrojim do deset, uhapsiću te jer poganiš trg svojim prisustvom! Jedan! Dva!“

„Zar umeš toliko da brojiš, debela budalo?“ – odreza Met. „Kažem ti da je Elejna pos...“

„Gardo!“ Zapovednikovo lice sada je pomodrelo. „Drž’te Prijatelja Mraka!“

Met je na tren oklevao, ubeđen da niko takvu optužbu neće uzeti zaozbiljno, ali gardisti u crvenim kaputima jurnuše ka njemu, svih dvanaest u prsnicima i s kalpacima. On okrete konja i dade se u galop pred njima, praćen vikom debelog starešine. Skopljenik nije bio trkački konj, ali s lakoćom je umakao gardistima koji su ga jurili. Ljudi su se duž vijugavih ulica sklanjali Metu s puta, preteći mu i psujući ga koliko i onaj gardista.

Budala, pomisli na račun debelog starešine, a onda to isto saopšti i samome sebi. Samo je trebalo da na početku kažem njeno krvavo ime. „Elejna, kći naslednica Andora, šalje ovo pismo svojoj majci, kraljici Morgazi.“ Svetlosti, ko bi pomislio da tako pričaju o Tar Valonu. Koliko se sećao, Garda je poštovala Aes Sedai i Belu kulu odmah posle kraljice Morgaze. Nek je spaljena, Elejna je mogla da mi kaže. Nevoljno dodade: I ja sam mogao da pitam.

Pre no što stiže do zasvođenih kapija koje su vodile u Novi grad, uspori konja do koraka. Mislio je da ga gardisti više ne jure, a nije bilo svrhe da privuče pažnju stražara kod kapije time što će progalopirati kroz nju, kad ga već nisu gledali ništa pažljivije no kada je dolazio.

Dok je prolazio ispod širokog luka, nasmeši se i skoro okrete konja. Iznenada se nečeg setio, i došla mu je zamisao koja mu se sviđala znatno više no ulazak na kapiju Palate. Više bi mu se dopadala čak i da onaj debeli zapovednik nije pazio na ulaz.

Dvaput se izgubio tražeći Kraljičin blagoslov, ali napokon ugleda tablu s čovekom na kolenima pred ženom zlatnocrvene kose i krunom od zlatnih ruža, koja mu je položila šaku na čelo. Bila je to velika kamena trospratnica, s visokim prozorima čak i ispod crvenog krova. Pojaha oko zgrade do dvorišta, gde mu jedan konjoliki čovek u kožnom prsluku koji teško da je bio tvrđi od njegove kože prihvati uzde. Učini mu se da ga se seća. Da. Rami.

„Dugo se nismo videli, Rami.“ Met mu dobaci srebrnu marku. „Sećaš me se, zar ne?“