Ponovorođeni Zmaj

„Da, Veliki gospodine“, odjednom reče, a Met skoro pade. Mislio je kako to mora biti čovek s dubokim glasom, ali beše to onaj plašljivi. U njemu više nije bilo straha, ali ipak je to bio isti glas. „Biće kako kažeš. Veliki gospodine“, ogorčeno kaza. „Lično ću tim trima droljama odseći glave. Čim ih pronađem!“ Izađe kroz vrata, a Met se spusti.

Na trenutak je ostao da kleči iza onih ruža. Neko je želeo da vidi Elejnu mrtvu, pa usput dodao Egvenu i Ninaevu. Tako mi Svetlosti, šta će one na putu za Tir? To mora da su one.

Izvadi pismo kćeri naslednice iz postave kaputa i namršti se. Možda će mu Morgaza poverovati kada mu to vidi u ruci. Mogao je da opiše jednog od ljudi. Ali prošlo je vreme za šunjanje; grmalj bi mogao da pođe za Tir pre no što on pronađe Morgazu. Šta god ona tada uradila, nije bilo sigurno da će ga zaustaviti.

Duboko udahnuvši. Met se promigolji između dva žbuna ruža, po cenu nekoliko uboda trnja, i pođe popločanom stazom za vojnicima. Držao je Elejnino pismo pred sobom, tako da se pečat sa zlatnim ljiljanom jasno video. Premišljao se šta će tačno reći. Dok se šunjao, stražara je bilo na sve strane, kao pečuraka posle kiše, ali sada je čitav vrt prešao a da nijednog nije video. Prođe pored nekoliko vrata. Ne bi valjalo da bez dozvole uđe u Palatu – Garda bi mogla najpre da učini nešto nezgodno, a tek potom da postavlja pitanja – ali već je pomišljao da prođe kroz jedna vrata kada se ona otvoriše i mladi starešina bez kalpaka i sa jednim zlatnim čvorom na ramenu izađe.

Šaka mu smesta polete ka balčaku i isuka stopu čelika pre no što Met stiže da gurne pismo ka njemu. „Elejna, kći naslednica, šalje ovo pismo svojoj majci, kraljici Morgazi, kapetane.“ Ispruži pismo tako da se pečat s ljiljanom nije mogao prevideti.

Zapovednikove tamne oči preleteše preko dvorišta, kao da traže još nekoga, a da nisu zaista napustile Meta. „Kako ti je uspelo da uđeš u ovaj vrt?“ Nije do kraja isukao mač, ali nije ga ni vratio u kanije. „Elber je na glavnoj kapiji. On je budala, ali ipak ne bi pustio nekoga da tek tako luta po palati.“

„Debeli čovek s pacovskim očima?“ Met u sebi opsova svoj dugački jezik, ali zapovednik oštro klimnu; skoro se nasmešio, ali to nije umanjilo njegovu budnost, niti sumnju. „Pobesneo je kada je saznao da stižem iz Tar Valona, i nije mi ni pružio priliku da pokažem pismo, ili spomenem kćer naslednicu. Rekao je da će me uhapsiti ako se ne izgubim, pa sam se ja popeo preko zida. Vidite, kapetane, obećao sam da ću ovo pismo predati lično kraljici Morgazi. Obećao sam, a ja uvek držim reč. Vidite pečat?“

„Opet taj krvavi zid“, progunđa vojnik. „Trebalo bi ga napraviti triput višim.“ Odmerio je Meta pogledom. „Gardijski poručnik, ne kapetan. Ja sam gardijski poručnik Talanvor. Prepoznao sam pečat kćeri naslednice.“ Mač mu naposletku do kraja kliznu u kanije. Ispruži ruku, ali ne onu kojom je koristio mač. „Predaj mi pismo, a ja ću ga odneti kraljici. Pošto te ispratim. Neko drugi ne bi bio ovako nežan da te otkrije kako ovuda šetaš.“

„Obećao sam da ću joj ga lično predati“, odvrati Met. Svetlosti, nisam ni pomislio kako mi možda neće dozvoliti da joj ga predam. „Zaista sam obećao. Kćeri naslednici.“

Met nije ni primetio da se Talanvor pomerio pre no što mu čovekov mač dodirnu grlo. „Odvešću te do kraljice, zemljače“, tiho kaza Talanvor. „Ali znaj da ću ti u trenu odseći glavu ako li samo pomisliš da joj naškodiš.“

Met se isceri što je bolje mogao. To pomalo zakrivljeno sečivo bilo je veoma oštro. „Ja sam odani Andorac“, reče, „i veran kraljičin podanik, Svetlost je obasjala. Ma, samo da sam bio ovde zimus, sigurno bih sledio lorda Gebrila.“

Talanvor ga ošinu pogledom, a onda naposletku spusti mač. Met proguta knedlu i jedva se suzdrža da ne opipa grlo da vidi je li posečen.

„Vadi taj cvet iz kose“, reče Talanvor i vrati mač u kanije. „Šta misliš, da si došao ovamo da se udvaraš?“

Met smesta skide cvet iz kose i pođe za zapovednikom. Kakva sam ja krvava budala kad sam stavio cvet u kosu. Sada moram prestati da izigravam glupaka.

Talanvor ga je držao na oku iako je išao pred njim. To je dovelo do neobične povorke, pošto je gardista išao pred njim, ali sa strane, napola okrenut ka njemu, za slučaj da Met nešto pokuša. A Met se trudio da deluje nevino kao detence koje se brčka.