Ponovorođeni Zmaj

Met smesta ućuta. Sreća. Jezik mu se slepio za nepce. Ponekad ne znam je li dobra

ili loša. Crmpurasti muškarac je govorio dubokim glasom „Velikog gospodina" koji je želeo Elejninu glavu. Nazvala ga je Gebril. Njen savetnik smera da ubije Elejnu? Svetlosti! A Morgaza ga gleda kao pas s gazdinom rukom na ramenu.

Gebril pogleda Meta skoro crnim očima. Imao je silovit pogled, i znalački izraz lica. „Šta nam o ovome možeš reći, dečko?“

„Ništa... uh... moj lorde.“ Met pročisti grlo; pogled mu je bio gori od Amirlininog. „Otišao sam u Tar Valon da posetim sestru. Ona je polaznica. Elsa Grinvel. Ja sam Tom Grinvel, moj lorde. Gospa Elejna je saznala kako nameravam da na putu kući posetim Kaemlin – ja sam s Komfrija, moj lorde; to je seoce severno od Baerlona; pre no što sam bio u Tar Valonu nisam video nijedno veće mesto od Baerlona – a ona – hoću reći, gospa Elejna mi je dala to pismo da donesem.“ Učini mu se da ga Morgaza pogleda kada reče da je došao severno od Baerlona, ali znao je da tamo postoji seoce po imenu Komfri. Negde je čuo za njega.

Gebril klimnu, ali reče: „Znaš li kuda je Elejna otišla, dečko? Ili kojim poslom? Govori istinu, i ničeg se ne moraš bojati. Laži, i bićeš stavljen na muke.“

Met nije morao da se pretvara kako je zabrinut. „Moj lorde, samo sam jednom video kćer naslednicu. Dala mi je to pismo – i zlatnu marku! – i rekla mi da ga donesem kraljici. Ništa više o tome ne znam.“ Gebril kao da je razmišljao o Metovim rečima, ali nije se dalo zaključiti da li mu je poverovao.

„Ne, Gebrile“, odjednom kaza Morgaza. „Već je suviše ljudi stavljeno na muke. U prethodnim slučajevima shvatila sam potrebu za tim, ali ne u ovom. Ne dečka koji je samo doneo pismo čiji sadržaj ne zna.“

„Kako moja kraljica zapoveda, tako će i biti“, odvrati tamnokosi muškarac. Glas mu beše pun poštovanja, ali dodirnu je po obrazu tako da ona pocrvene i rastvori usne kao da očekuje poljubac.

Morgaza drhtavo uzdahnu. „Reci mi, Tome Grinvele, da li je moja kćerka bila dobro kada si je video?“

„Da, kraljice moja. Smešila se, smejala i bila pomalo drčna – mislim...“

Morgaza se tiho nasmeja kada mu vide izraz lica. „Ne boj se, mladiću. Elejna jeste drska, i to prečesto. Srećna sam što je dobro.“ Te plave oči dobro ga proučiše. „Mladiću koji je otišao iz svog seoceta često bude teško da se u njega vrati. Mislim da ćeš daleko putovati pre no što se vratiš u Komfri. Možda ćeš se čak vratiti u Tar Valon. Ako tako bude, i vidiš moju kćer, reci joj da se čovek često pokaje zbog onog što kaže u gnevu. Neću je pre vremena opozvati iz Bele kule. Reci joj da se često prisećam vremena koje sam tamo provela i da mi nedostaju tihi razgovori sa Šerijam u njenoj radnoj sobi. Prenesi joj da sam to rekla, Tome Grinvele.“

Met teskobno slegnu ramenima. „Da, kraljice moja. Ali... uh... ne nameravam da se vraćam u Tar Valon. Jednom u živom je dosta za svakog. Moram tati da pomognem na imanju. Pošto mene nema, moje sestre će morati da muzu krave.“

Gebril se duboko nasmeja. „Toliko si nestrpljiv da muzeš, dečko? Možda bi valjalo da vidiš nešto sveta pre no što se promeni. Evo!“ Izvadi kesu i baci je; Met kroz grubu kožu oseti novčiće kada ju je uhvatio. „Ako Elejna može da ti da zlatnu marku što si joj nosio pismo, ja ću ti dati deset što si ga bezbedno doneo. Vidi malo sveta pre no što se vratiš svojim kravama.“

„Da, moj lorde.“ Met diže kesu i uspe da se slabašno isceri. „Hvala, moj lorde.“

Ali crmpurasti muškarac mu samo odmahnu da se skloni i podbočivši se, okrete se Morgazi. „Morgaza, mislim da je došlo vreme da se zaseće taj čir na granici Andora. Svojim brakom s Taringailom Damodredom polažeš pravo na Sunčev presto. Kraljičina garda podržaće to pravo. Možda im ja mogu pomalo pomoći. Čuj me.“

Talanvor dodirnu Meta po ruci, i oni se klanjajući udaljiše. Met pomisli da ih niko nije ni primetio. Gebril je i dalje govorio, a svi lordovi i gospe kao da su željno iščekivali svaku njegovu reč. Morgaza se mrštila dok ga je slušala, ali je svejedno klimala glavom.

47 Pobeći Senci