Ponovorođeni Zmaj

„Znači, ipak si predao pismo gospe Elejne?“ – željno upita gostioničar. „I pride ostao čitave kože. Da li si se zaista popeo preko onog zida, kao onaj drugi mladić? Ne, to nije bitno. Je li pismo smirilo Morgazu? Moramo li i dalje da hodamo na vrhovima prstiju, čoveče?“

„Valjda ju je smirilo“, odgovori Met. „Mislim da jeste.“ Na tren je oklevao, igrajući se Gebrilovom kesom, koja je zveckala. Nije gledao da je unutra zaista deset zlatnih maraka; kesa je bila odgovarajuće težine. „Gazda Gile, šta možeš da mi kažeš o Gebrilu? Sem činjenice da ne voli Aes Sedai. Rekao si da nije dugo u Kaemlinu?“

„Što bi se sad za njega raspitivao?“ – upita Tom. „Bazele, hoćeš li staviti taj kamen?“ Gostioničar uzdahnu i spusti crni kamen na tablu, a zabavljač zatrese glavom.

„Pa, momče“, reče Gil, „nema tu mnogo da se kaže. Došao je zimus sa zapada. Negde iz tvog kraja, čini mi se. Možda su to baš bile Dve Reke. Čuo sam da se spominju planine.“

„U Dvema Rekama nemamo lordove“, kaza Met. „Možda ima neki kod Baerlona. Ne bih znao.“

„To bi moglo biti to, momče. Nikad ranije za njega nisam čuo, ali ne pratim ti ja lordove iz unutrašnjosti. Došao je dok je Morgaza još bila u Tar Valonu, a pola grada se plašilo da će i ona nestati u Kuli. Druga polovina nije ni želela da se vrati. Ponovo počeše pobune, baš onako kao prošle godine pred kraj zime.“

Met odmahnu glavom. „Nije me briga za politiku, gazda Gile. Gebril me zanima.“ Tom se namršti na njega i slamkom poče da čisti svoju lulu dugog kamiša.

„O Gebrilu ti i pričam, momče“, odvrati Gil. „Za vreme nemira postao je vođa strane koja je podržavala Morgazu – čujem da je ranjen u borbama – i dok se ona vratila u potpunosti ih suzbio. Garetu Brinu se nije dopalo kako Gebril rešava stvari – ume da bude težak čovek – ali Morgaza je bila toliko zadovoljna što je red ponovo uspostavljen da ga je imenovala na nekadašnji Elaidin položaj.“

Gostioničar ućuta. Met je čekao da nastavi, ali on ne reče ništa više. Tom napuni lulu i priđe kaminu da je zapali služeći se malom svetiljkom koja je za to tu i stajala.

„Šta još?“ – upita Met. „Čovek mora da ima neki razlog što bi to radio. Ako se oženi Morgazom, da li će onda postati kralj kada ona umre? Mislim, ako i Elejna bude mrtva?“

Tom se zagrcnu paleći lulu, a Gil se nasmeja. „Andor ima kraljicu, momče. Uvek kraljicu. Da Morgaza i Elejna obe umru – Svetlost saklonila! – onda bi presto pripao Morgazinoj najbližoj rođaci. Ovoga puta bar nema sumnje ko bi to mogao biti – njena rođaka, gospa Dijelin – ne kao tokom Naslađivanja nakon što je Tigrejna nestala. Tada je Morgazi trebalo godinu dana da se uspne na Lavlji presto. Dijelin bi mogla da zadrži Gebrila kao savetnika, ili da ga uzme za supruga ne bi li učvrstila lozu mada to nije verovatno, sem ukoliko bi mu prethodno Morgaza rodila dete – ali čak i tada bio bi samo princ supružnik. Ništa više. Hvala Svetlosti, Morgaza je još mlada, a Elejna zdrava. Svetlosti! U pismu se ne kaže, valjda, da je bolesna?“

„Dobro je.“ Bar za sada. „Zar ništa više ne znaš o njemu, gazda Gile? Izgleda da ga ne voliš. Zašto?“

Gostioničar se zamišljeno namršti, počeša bradu i odmahnu glavom. „Valjda ne bih voleo da se oženi Morgazom, ali ne znam zašto. Priča se da je dobar čovek; svi plemići ga poštuju. Ne dopada mi se većina ljudi koje je doveo u Gardu. Premnogo se toga promenilo otkad je došao, mada ne mogu sve njemu da pripišem. Samo mi se čini da previše ljudi spletkari otkad je on tu. Čovek bi pomislio da smo svi postali Kairhijenjani, kakvi su bili pre ovog građanskog rata. Svi spletkare i pokušavaju da steknu neku prednost. Otkad je Gebril došao stalno ružno sanjam, a ja nisam jedini. Glupo je brinuti o snovima. To je verovatno zbog brige za Elejnu i oko Morgazinih namera prema Beloj kuli, i zbog toga što se ljudi ponašaju kao Kairhijenjani. Jednostavno ne znam. Zašto postavljaš sva ta pitanja o lordu Gebrilu?“

„Jer želi da ubije Elejnu“, odgovori Met, „a s njom i Egvenu i Ninaevu.“ U onome što mu je Gil ispričao ništa korisno nije video. Oganj me spalio, ne moram da znam zašto im želi smrt. Samo moram da ga sprečim. Tek tada primeti da ga obojica zapanjeno gledaju. Kao da je poludeo. Ponovo.

„Da se nisi ponovo razboleo?“ – sumnjičavo upita Gil. „Sećam se da si prošli put sve žive gledao ispod oka. Ili to, ih je ovo neka šala. Ti mi baš ličiš na šaljivdžiju. Ako jeste, nije ti dobra!“

Met se namršti. „Nije to nikakva krvava šala. Čuo sam kad je nekom Komaru izdao naredbu da odseče Elejni glavu. A kad je već tu, Egveni i Ninaevi takođe. Krupan čovek, sa sedom prugom u bradi.“

„To zaista zvuči kao lord Komar“, lagano kaza Gil. „Bio je dobar vojnik, ali priča se da je napustio Gardu zbog nekog lažiranja s kockama.

Mada mu to niko ne kaže u lice. Komar je bio jedan od najboljih mačevalaca u Gardi. Ozbiljan si, zar ne?“

„Mislim da jeste, Bazele“, kaza Tom. „Ubeđen sam da jeste.“