Ponovorođeni Zmaj

„Pa“, kaza Gil, „ako već ideš, momče, bolje da se postaram za tvoj ručak.“ Odgurnuo je stolicu i krenuo ka vratima.

„Pričuvaj mi ovo, gazda Gile“, kaza Met i dobaci mu kožnu kesu.

„Šta je ovo, momče? Novac?“

„Ulog. Gebril to ne zna. Ali on i ja smo se opkladili.“ Mačka skoči na pod kada Met zgrabi drvenu čašu s kockama i izruči ih na sto. Pet šestica. „A ja uvek dobijam.“

48 Zanat

Dok je brod plovio ka dokovima Tira na zapadnoj obali reke Erinin, Egvena nije gledala sve bliži grad. Presamićena preko ograde, zagledala se u vodu koja se talasala uz brodski trup i vesla koja su sekla reku. Bilo joj je muka od toga, ali znala je da će joj biti još gore podigne li glavu. Ako bi pogledala obalu, ljuljanje broda bi samo bilo još očiglednije.

Tako se ljuljao još od Džurena. Nije je bilo briga kako je pre toga plovio; želela je da je potonuo pre no što je i stigao do Džurena. Želela je da su našli drugi brod. Želela je da nikad nisu ni prišli nekom brodu. Želela je mnogo toga, samo da bi skrenula misli.

Ljuljanje je sada, pod veslima, bilo slabije no pre toga pod jedrima, ali predugo je trajalo da bi joj ta promena išta značila. Utroba joj se mućkala kao mleko u krčagu. Zagrcnu se i pokuša da zaboravi tu sliku.

Nije im pošlo za rukom da skuju planove. Ninaeva ni po deset minuta ne bi izdržala da ne povrati, a Egvena bi čim je vidi izbacila i ono malo hrane što je uspela da proguta. Sve veća zapara kako su više odmicali nizvodno nije nimalo pomagala. Nema sumnje da je ovog časa u potpalublju Elejna ponovo pridržavala lavor dok Ninaeva povraća.

Oh, Svetlosti, ne! Ne razmišljaj o tome! Zelena polja. Livade. Svetlosti, zašto se livade tako ljuljaju. Kolibriji. Ne, ne kolibriji! Ševe. Raspevane ševe.

„Gazdarice Džoslin? Gazdarice Džoslin!“

Prođe neko vreme pre no što je prepoznala ime kojim se predstavila kapetanu Kaninu, i njegov glas. Lagano je podigla glavu i usredsredila pogled na njegovo izduženo lice.

„Pristajemo, gazdarice Džoslin. Stalno ste pričali koliko ste željni obale. Pa, stigli smo.“ Nije skrivao želju da se otarasi svojih putnica, od kojih su dve neprestano povraćkale, kako je on to nazivao, i čitave noći ječale.

Bosonogi mornari goli do pojasa bacali su vrengije ljudima na kamenim dokovima koji su se zarivali u reku; lučki radnici su, izgleda, umesto košulja nosili duge kožne prsluke. Vesla već behu uvučena, izuzev jednog para koji je sprečavao brod da se ne srazi s dokom previše snažno. Ravno kamenje doka beše mokro; u vazduhu se osećala skorašnja kiša, i to je bilo malo umirujuće. Egvena shvati da je ljuljanje prestalo pre nekog vremena, ali njen trbuh ga se sećao. Sunce se spuštalo ka zapadu. Pokuša da ne razmišlja o večeri.

„Vrlo dobro, kapetane Kanine“, reče što je dostojanstvenije mogla. Ne bi tako zvučao da nosim svoj prsten, makar mu se ispovraćala po čizmama. Strese se pomislivši na to.

Njen prsten Velike zmije i uvrnuti ter’angreal kružnog oblika sada su joj visili oko vrata na kožnoj vrpci. Kameni prsten je bio hladan na dodir – skoro dovoljno da poništi zaparu – ali izuzev toga, otkrila je da što više koristi ter’angreal, to više želi da ga dodiruje, bez ikakve torbice ili tkanine između.