Ponovorođeni Zmaj

„Mislim“, tiho kaza Ninaeva, pogledavši ispod oka lučke radnike oko njih, „da imajući upravo to u vidu o nekim stvarima ne bi trebalo tek tako da pričamo.“ Elejna kao da beše rastrzana između uvređenosti – govorila je veoma tiho – i slaganja s njom; kći naslednica isuviše se često slagala s Ninaevom za Egvenin ukus.

Samo kad je Ninaeva u pravu, preko volje priznade sebi. Svaku ženu koja nosi prsten, ili je u ma kakvoj vezi s Tar Valonom, ovde bi držali na oku. Bosonogi lučki radnici u kožnim prslucima vukli su bale i sanduke što na kolicima što na leđima, ne obraćajući ni najmanje pažnje na njih tri dok su žurili za svojim poslom. Jak miris ribe ispunjavao je vazduh: susedna tri doka bila su okružena desetinama ribarskih brodića istovetnih onima na crtežima u Amirlininoj radnoj sobi, a muškarci nagi do pojasa i bosonoge žene izvlačili su iz tih brodića pune batare riba, srebrnih, bronzanih i zelenih. Bilo je i drugih boja. Nikada nije mislila da će videti jarkocrvene, tamnoplave i sjajnožute ribe. Neke su bile prugaste, ili s belim mrljama.

Bez želje da je Ninaeva čuje, prošapta Elejni na uvo: „U pravu je, Karila. Seti se zašto si Karila.“ Ninaevino lice se ne promeni kad je Egvena izgovorila ovo priznanje, ali osetilo se kako iz nje zrači zadovoljstvo, kao vrelina od peći.

Upravo su spustih Ninaevinog crnog pastuva. Mornari su već izneli opremu s broda i jednostavno je bacili na vlažno kamenje. Ninaeva pogleda ka konjima i otvori usta – htela je da im naredi da osedlaju konje, Egvena beše sigurna u to – a onda ih ponovo zatvori, stisnuvši usne kao da je naterala sebe na to. Snažno cimnu pletenicu. Skoro pre no što su u potpunosti izvukli nosiljku, Ninaeva prebaci ćebe s plavim prugama preko vrančevih leđa i povrh njega namesti svoje visoko sedlo. Nije ni pogledala druge dve žene.

Egveni u tom trenutku nije bilo preterano stalo do jahanja – pokreti konja mogli bi biti suviše slični pokretima broda – ali čim ponovo pogleda te blatnjave uhce, odluči da ipak uzjaše. Cipele joj behu valjane, ah ne bi volela da ih čisti od blata, niti da zadiže suknju dok hoda. Brzo osedla Maglu i pope se u sedlo, namestivši suknje, pre no što zaključi da blato možda i nije tako loše. Malo šivenja na brodu – ovoga puta Elejna je sve obavila: kći naslednica bila je veoma dobra švalja – i sve njihove haljine bile su podeljene za jahanje.

Ninaeva na tren poblede kada se baci u sedlo, a pastuv zaigra. Zauzdala je i sebe i konja, i trenutak kasnije ju je slušao. Dok su lagano prolazile kraj skladišta, uspela je i da povrati moć govora. „Moramo pronaći Lijandrin i ostale a da ne saznaju da ih tražimo. Svakako znaju da dolazimo – u najmanju ruku da neko dolazi – ali volela bih da ne otkriju da smo ovde dok ne bude prekasno za njih.“ Duboko uzdahnu. „Priznajem da nisam smislila kako to da postignemo. Još. Ima li neka od vas dve bilo kakav predlog?“

„Hvatač lopova“, bez oklevanja kaza Elejna. Ninaeva se namršti na nju.

„Misliš kao Hurin?“ – upita Egvena. „Ali Hurin je bio u službi svog kralja. Zar hvatači lopova ovde neće služiti Visoke lordove?“

Elejna klimnu, a Egvena na trenutak pozavide kćeri naslednici na mirnom stomaku. „Da. Ali hvatači lopova nisu kao Kraljičina garda i tairenski Branitelji Kamena. Oni služe vladaru, ali opljačkani ljudi ponekad im plaćaju da povrate ukradeno. A ponekad primaju novac i da pronađu ljude. Tako je, bar, u Kaemlinu. Mislim da ni ovde nije drugačije.“

„Onda ćemo uzeti sobu u gostionici“, reče Egvena, „i zamoliti gostioničara da nam pronađe nekog hvatača lopova.“

„Nećemo u gostionicu“, odreza Ninaeva dok je čvrstom rukom vodila pastuva; ni u jednom trenutku nije životinji davala slobode. Trenutak kasnije, nešto umerenijim tonom kaza: „U najmanju ruku, Lijandrin nas poznaje, a moramo pretpostaviti da to važi i za ostale. Sigurno će motriti na gostionice ne bi li videle ko će poći njihovim tragom. Nameravam da ih uhvatim u zamku, ali ne i nas sa njima. Nećemo odsesti u gostionici.“

Egvena nije htela da joj pričini to zadovoljstvo da je bilo šta pita.

„Pa, gde ćemo onda?“ – namršti se Elejna. „Ako obznanim svoje prisustvo – i ako mi uspe da poveruju – većina plemićkih kuća toplo bi nas primila, i to najverovatnije u sam Kamen – Kaemlin i Tir su u veoma dobrim odnosima – ali to bi se pročulo. Do večeri bi čitav grad znao. Ninaeva, jedino mi gostionica pada na pamet. Sem ako ne nameravaš da odemo na neko imanje, ali sa sela ih nikada nećemo pronaći.“

Ninaeva krišom pogleda Egvenu. „Znaću kada budem videla. Pusti me da gledam.“

Elejna se namršti i na Ninaevu i na Egvenu. „Nemoj da sečeš uši jer ti se ne sviđaju naušnice“, progunđa.

Egvena se sva usredsredi na ulicu kojom su jahale. Oganj me spalio ako joj stavim do znanja da sam i najmanje radoznala!