Ponovorođeni Zmaj

„Zapravo, znam kako da zaustavim dalje rasprave“, lagano odgovori krupna žena. „Ne savetujem da se to pokušava, ali neki ipak dolaze kod mene.“ Egveni se učini da joj u krajičku usana naslućuje sumnjiv smešak. „Ženama naplaćujem po srebrnu marku. Muškarcima dve, pošto oni prave veću larmu. Neki će sve kupiti, ako dovoljno košta.“

„Ali šta je lek?“ – ponovo upita Elejna.

„Kažem im da dovedu ovamo i drugu stranu, s kojom su zavađeni. Obe strane očekuju da ućutkam onu drugu.“ Egvena nije mogla a da ne sluša. Videla je da i Ninaeva pomno prati svaku reč. „Kada mi plate“, nastavi majka Gvena, zategnuvši i opustivši jednu mišićavu ruku, „izvedem ih u dvorište, zabijem im glave u moje bure s kišnicom i držim dok se ne slože da prekinu koškanje.“

Elejna prasnu u smeh.

„Mislim da ću i ja uskoro morati da učinim nešto tako“, kaza Ninaeva suviše opušteno. Egvena se ponada da na licu nema izraz sličan njenom.

„Ne bi me začudilo.“ Majka Gvena se sada otvoreno cerila. „Kažem im da ću, budem li samo čula da se ponovo raspravljaju, sledeći put to učiniti za džabe, ali u reci. Pravo je čudo kako lek često deluje, pogotovu na muškarce. I čudo kakav mi je ugled doneo. Iz nekog razloga, niko od ljudi koje tako izlečim ne priča kako sam to učinila, pa svakih nekoliko meseci neko dođe na lečenje. Ako si bio tolika budala da pojedeš ribu-blato, nećeš ići okolo i trubiti o tome. Verujem da nijedna od vas nema želju da potroši srebrnjak.“

„Ne bih rekla“, odvrati Egvena, i osinu Elejnu pogledom kada ova ponovo prasnu u smeh.

„Dobro“, reče sedokosa žena. „Ti što ih izlečim od raspravljanja teže da me izbegavaju kao bodljotravu uhvaćenu u mreže, sem ako se zaista ne razbole, a meni prija vaše društvo. Većina onih što mi sada dolaze žele nešto protiv košmara, i uvrede se što nemam ništa da im dam.“ Na trenutak se namršti i protrlja slepoočnice. „Dobro je videti tri lica koja ne izgledaju kao da ništa nije preostalo, sem da se bace u vir. Ako duže ostajete u Tim, dođite mi ponovo. Devojka te je nazvala Marim? Ja sam Ajiluin. Sledeći put, popićemo malo valjanog čaja Morskog naroda umesto nečeg što ti sparuši jezik. Svetlosti, kako mrzim ukus močvarne belice; blatoriba je bolja. Zapravo, ako imate vremena da se zadržite, skuvaću lončić tremalkinškog crnog. A sad će i večera. Ima samo hleba, supe i sira, ali ste dobrodošle.“

„To bi bilo baš lepo, Ajiluin“, kaza Ninaeva. „U stvari... Ajiluin, ako imaš sobu viška, volela bih da je iznajmim za nas tri.“

Krupna žena ih pogleda bez reći, ustade od stola da vrati teglu s močvarnom belicom u kredenac s biljem, a onda iz drugog kredenca izvadi crveni čajnik i jednu vrećicu. Progovorila je tek kada je skuvala pun čajnik tremalkinškog crnog, stavila na sto četiri čiste šolje, činiju pčelinjeg saća skupa s kalajnim kašikama i ponovo sela.

„Gore su mi tri prazne sobe, pošto su mi sve ćerke udate. Moj muž, Svetlost ga obasjala, nestao je pre dvadeset godina u oluji kod Zmajevih prstiju. Ako odlučim da vas primim, nema ni govora o iznajmljivanju. Ako, Marim.“ Ponovo ih pogleda, promešavši čaj s medom.

„Šta je potrebno da bi se odlučila?“ – tiho upita Ninaeva.

Ajiluin nastavi da meša čaj, kao da je zaboravila da pije. „Tri mlade žene na dobrim konjima. Ne znam mnogo o konjima, ali ti mi deluju dostojni plemića. Ti, Marim, znaš dovoljno zanata da već imaš obešeno bilje u prozoru, ili da gledaš gde ćeš to učiniti. Nikad nisam čula da neka žena radi zanat daleko od mesta gde je rođena, ali po govoru bih rekla da si izdaleka.“ Pogleda Elejnu. „Nema mnogo mesta gde se ljudi rađaju s kosom te boje. Po tvom govoru rekla bih da si iz Andora. Glupi muškarci stalno pričaju da će naći zlatokosu devojku iz Andora. Želim da znam zašto? Bežite od nečeg? Ili gonite nešto? Samo, ne ličite mi na lopove, a nikad nisam čula da tri žene zajedno jure nekog muškarca. Stoga mi recite zašto, i ako mi se razlog dopadne, sobe su vaše. Ako vam je baš stalo da nešto platite, kupite povremeno malo mesa. Meso je baš poskupelo otkad je stala trgovina s Kairhijenom. Ah najpre mi reci zašto, Marim.“

„Istina je da nešto jurimo, Ajiluin“, odgovori Ninaeva. „Bolje reći, neke ljude.“ Egvena natera sebe da bude potpuno mirna. Nadala se da joj to polazi za rukom kao Elejni, koja je srkutala čaj kao da se priča o haljinama. Egveni se činilo da tamne oči Ajiluin Gvene dobro vide. „Ukrali su nešto, Ajiluin“, nastavi Ninaeva. „Od moje majke. I počinili ubistvo. Ovde smo da bismo se postarale da pravda pobedi.“

„Duša mi izgorela“, kaza krupna žena, „zar nemate muškarce? Ti vam nisu ni za šta sem za tegljenje teških stvari i da vam smetaju, uglavnom kao i ljubljenje i tako to – ali ako treba bitku voditi ili lopove hvatati, neka to oni rade. Andor je civilizovan koliko i Tir. Niste Aijelke.“

„Nije bilo nikog sem nas“, odvrati Ninaeva. „Oni koji bi možda došli umesto nas su ubijeni.“