Ponovorođeni Zmaj

Kada se Ajiluin vratila, sa sobom je dovela vitkog sredovečnog muškarca, koji kao da je bio izrezbaren od čvornovatog drveta. Džuilin Sandar skide klompe i ostavi ih pored vrata, a visoki kupasti šešir okači o klin na zidu. Za pojasom preko smeđeg kaputa bio mu je mačolomac sličan Hurinovom, i nosio je štap visok tačno koliko on sam, ali ništa deblji od njegovog palca. Štap je bio od onog istog svetlog drveta sastavljenog iz članaka koje su koristili goniči volova. Kratko ošišana crna kosa ležala mu je uz glavu, a brze tamne oči kao da su zabeležile svaki detalj sobe. I sve u njoj. Egvena bi se opkladila da je Ninaevu dvaput ispitao, a rekla bi da je Ninaevin manjak odgovora na to bio krajnje upadljiv; toga je očigledno i ona bila svesna.

Ajiluin mu pokaza da sedne za sto. On zavrnu manžetne na rukavima kaputa, pokloni se svakoj od njih i sede, oslonivši štap na rame. Ni reči nije rekao sve dok sedokosa žena nije skuvala svež čaj i dok svi nisu pomalo srknuli.

„Majka Gvena mi je ispričala o vašoj nevolji“, reče tiho, spustivši šolju. „Pomoći ću vam, ako mogu, ali možda će uskoro Visoki lordovi imati posla za mene.“

Krupna žena frknu. „Džuiline, otkad se to cenjkaš kao trgovac koji pokušava da proda platno po ceni svile? Nemoj da tvrdiš kako će te Visoki lordovi pozvati, kada još nisu.“

„Ništa ja ne tvrdim“, uz osmeh joj odvrati Sandar, „ali znam da sam noću viđao ljude na krovovima. Samo krajičkom oka – kriju se kao zmija u ševaru – ali video sam da se kreću. Još niko nije prijavio krađu, ali lopovi su unutar zidina, a time možeš platiti večeru. Pazi šta ti kažem. Neće proći ni nedelju dana, a mene će pozvati u Kamen jer je neka družina lopova provalila u kuću nekog trgovca, ili čak u plemićki zamak. Branitelji možda motre na ulice, ali kada je potrebno pronaći lopove, pošalju po hvatača lopova, i to najčešće po mene. Ne pokušavam da tvrdim pazar, ali šta god je potrebno da se uradi za ove lepe žene mora se uraditi uskoro.“

„Verujem da govori istinu“, nevoljno kaza Ajiluin. „Reći će ti da je mesec zelen a voda bela ako misli da će tako izvući poljubac, ali o drugim stvarima laže manje od ostalih muškaraca. Lako je moguće da je on najpošteniji čovek ikada rođen ovde.“ Elejna zakloni usta šakom, a Egvena se jedva suzdrža da se ne nasmeje. Ninaevu sve to nije ni dotaklo. Očigledno je bila nestrpljiva.

Sandar se namršti na sedokosu ženu, a onda očigledno odluči da ne obraća pažnju na nju. Nasmeši se Ninaevi. „Priznajem da sam radoznao kada su ti lopovi u pitanju. Znao sam za žene lopove i za lopovske družine, ali nikad ranije nisam čuo za družinu ženskih lopova. A i dugujem neke usluge Majci Gveni.“ Pogledom ponovo odmeri Ninaevu.

„Koliko tražiš?“ – oštro upita ona.

„Da povratim ukradene stvari“, smesta joj odgovori, „tražim deseti deo vrednosti onoga što mi padne šaka. Da bih pronašao nekoga tražim srebrnjak za svaku osobu. Majka Gvena mi je rekla da su te stvari malo vredne, sem za vas, gazdarice, pa vam stoga predlažem da se odlučite za to.“ Ponovo se nasmeši; zubi su mu bili veoma beli. „Ne bih vam uopšte naplatio, samo što bi me u tom slučaju bratstvo uzelo na zub, ali naplatiću vam što manje mogu. Bakrenjak ili dva, ništa više.“

„Znam jednog hvatača lopova“, reče mu Elejna. „Iz Šijenara. Veoma čestit čovek. On nosi i mač pored mačolomca. Zašto ti ne nosiš?“

Sandar se trže, a onda kao da se zbog toga naljuti na sebe. Nije prihvatio njen nagoveštaj, ih je pak odlučio da ne obraća pažnju na njega. „Vi niste Tairenke. Čuo sam za Šijenar, gazdarice, priče o Trolocima, i kako je svaki čovek ratnik.“ Osmeh mu je jasno govorio kako misli da su to priče za malu decu.

„Istinite priče“, kaza Egvena. „Bila sam u Šijenaru.“

Čovek trepnu, pa nastavi: „Ja nisam plemić, niti bogati trgovac, pa čak ni vojnik. Branitelji ne gnjave mnogo strance zbog nošenja mačeva sem kad nameravaju dugo da se zadrže, naravno – ali mene bi bacili u ćeliju ispod Kamena. Postoje zakoni, gazdarice.“ Nesvesno protrlja štap. „Radim što je bolje moguće bez mača.“ Ponovo se osmehnu Ninaevi. „Sad, ako biste mi opisale te stvari...“

Ućuta kada ona spusti torbicu na ivicu stola i izbroja trinaest srebrnih maraka. Egveni se učini da je odabrala najlakše novčiće; većina je bila tairenska, a samo jedan andorski. Amirlin im je dala prilično zlata, ali ni to neće doveka trajati.

Ninaeva zamišljeno pogleda u kesu pre no što je zaveza i vrati u torbicu. „Moraćeš da pronađeš trinaest žena, gazda Sandare. Kada ih pronađeš, dobićeš još toliko srebra. Mi ćemo same povratiti svoje stvari.“

„Učinio bih to za mnogo manje od ovoga“, pobuni se on. „I nema potrebe za dodatnim nagradama. Ja naplaćujem koliko naplaćujem. Ne morate se bojati da će me potplatiti.“

„Za to nema bojazni“, složi se Ajiluin. „Rekla sam da je pošten. Samo mu nemojte verovati ako kaže da vas voli.“ Sandar je ošinu pogledom.