Ponovorođeni Zmaj

U urednoj, mada nevelikoj kuhinji sa zidova su visile bakrene šerpe, a s tavanice suvo bilje i kobasice. Na vratima nekoliko visokih kredenaca od svetlog drveta bila je izrezbarena nekakva visoka trava. Sto je bio toliko izriban da se skoro beleo, a nasloni stolica izrezbareni u vidu cveća. Na kamenoj peći krčkala se neka supa s mirisom ribe, a lonac s piskom baš je počeo da ispušta paru. U kamenom ognjištu nije gorela vatra, zbog čega je Egvena bila više no zahvalna; peć je dovoljno grejala, mada majka Gvena to izgleda nije ni primećivala. Po kaminu beše poređano posuđe, a još tanjira uredno naslagano na police s obe strane ognjišta. Pod kao da je tek bio počišćen.

Majka Gvena zatvori vrata za njima. Dok je išla ka jednom kredencu, Ninaeva je upita: „Koji ćeš mi čaj dati? Lancolist? Ili plavetnik?“

„Nemam nijedan od ta dva.“ Majka Gvena potraži nešto po policama i trenutak kasnije izvadi kamenu teglu. „Pošto nisam imala vremena da idem do livada, skuvaću ti lišće močvarne belice.“

„To mi nije poznato“, polako odvrati Ninaeva.

„Dobra je kao lancolist, ali nekima se ne sviđa ukus.“ Krupna žena ubaci suvo i smrvljeno lišće u plavi čajnik i odnese ga do peći da sipa vrelu vodu. „Znači, ti si u zanatu? Sedi.“ Pokaza ka stolu rukom u kojoj je držala dve plavo glazirane šoljice koje je skinula s kamina. „Sedi da popričamo. Kome je još muka?“

„Meni je dobro“, opušteno reče Egvena i sede. „A tebi, Karila?“ Kći naslednica odmahnu glavom, možda samo malo razdraženo.

„Nije bitno.“ Sedokosa žena nasu Ninaevi šolju tamne tekućine, a onda sede naspram nje. „Skuvala sam za dvoje, ali čaj od močvarne belice traje duže od usoljene ribe. Čak je i bolji što duže stoji, samo što onda više gorči. Tako moraš što pre da popiješ dovoljnu količinu da ti smiri stomak, pre no što postane toliko gorak da ne možeš ni da ga staviš na jezik. Pij, devojko.“ Trenutak kasnije, napuni i drugu šoljicu i srknu. „Vidiš? Neće ti škoditi.“

Ninaeva podiže svoju šoljicu i izusti tih zvuk negodovanja na prvi gutljaj. Ali kad je ponovo spustila šolju, lice joj beše potpuno mirno. „Možda je trunčicu gorko. Reci mi, majko Gvena, koliko ćemo još morati da trpimo ovu kišu i blato?“

Starija žena se namršti, razdelivši svoje nezadovoljstvo na sve tri, pre no što se usredsredi na Ninaevu. „Ja nisam Vetronoša Morskog naroda, devojko“, tiho odvrati. „Da mogu da proričem vreme, pre bih se bacila u vodu no priznala. Branitelji na ta posla gledaju skoro kao na Aes Sedai. Sad, jesi ili nisi u zanatu? Izgledaš kao da si putovala. Šta je dobro protiv umora?“ – graknu odjednom.

„Čaj od ravnika“, mirno odgovori Ninaeva, „ili koren andilaja. A pošto postavljaš pitanja, kako bi ti olakšala porođaj?“

Majka Gvena frknu. „Topli peškiri, dete, i možda bih joj dala malo bele paprati, ako je porođaj baš težak. Ženi ništa sem toga i malo podrške i nije potrebno. Zar ne možeš da pitaš nešto što ne zna svaka seljanka? Šta bi ti dala za bolove u srcu? Od kojih se umire.“

„Prah od pupoljka geandina na jezik“, oštro odvrati Ninaeva. „Šta ćeš učiniti ako žena oseća prodoran bol u trbuhu i pljuje krv?“

Nastaviše kao da proveravaju jedna drugu, dobacujući se pitanjima i odgovorima sve brže i brže. Ponekad bi se ispitivanje pomalo usporilo kada bi jedna navela neku biljku koju ova druga zna pod različitim imenom, ali bi odmah potom ubrzale, raspravljajući se šta je bolje: tinkture ili čajevi, melemi ili oblozi. Sva ta ispitivanja lagano su počela da teku prema bilju i korenju za koje je samo jedna od njih znala, i na kraju se pretvorila u kopanje za znanjem. Egvena postade razdražena slušajući ih.

„Pošto mu namestiš kosti“, govorila je majka Gvena, „umotaš polomljeni ud u peškire natopljene u vodi u kojoj si skuvala plavi jareći cvet, samo plavi, pazi!“ – Ninaeva nestrpljivo klimnu – "i neka bude što vrelije. Jedan deo plavog jarećeg cveta naspram deset delova vode, ne slabije. Zameni peškire čim prestanu da se puše, i tako čitavog dana. Kost će dvostruko brže zaceliti, i biće dvostruko jača.“

„Zapamtiću to“, reče Ninaeva. „Spomenula si upotrebu ovčijeg korena protiv bolova u očima. Nikad nisam čula...“

Egvena nije mogla više da podnese. „Marim“, upade, „veruješ li zaista da će ti to ikada zatrebati? Zar si zaboravila da više nisi Mudrost?“

„Ništa ja nisam zaboravila“, odreza Ninaeva. „Sećam se kad si ti bila isto toliko željna da saznaš nešto novo.“

„Majko Gvena“, ravnim glasom kaza Elejna, „šta radiš kada dve žene ne prestaju da se raspravljaju?“

Sedokosa žena napući usne i zagleda se namršteno u sto. „Obično, bilo kod muškaraca ili kod žena, kažem im da se drže dalje jedno od drugog. To je najbolje, i najlakše.“

„Obično?“ – upita Elejna. „A šta ako postoji neki razlog zbog koga to ne mogu. Recimo da su sestre.“