Ponovorođeni Zmaj

Tel’aran’riod i dalje nije donosio neke neposredne koristi. Ponekad bi na tren ugledala Randa, Meta ili Perina, i to češće u sopstvenim snovima, bez ter’angreala, ali ništa joj u vezi s tim nije bilo jasno. Sanjala je Seanšane, o kojima nije želela da razmišlja. Mučili su je košmari u kojima su Beli plastovi stavljali gazda Luhana kao mamac posred ogromne zubate zamke. Zašto bi Perin na jednom ramenu nosio sokola, i zašto je bilo važno da izabere između sekire koju je sada nosio i kovačkog čekića? Šta je značilo što se Met kockao s Mračnim, i zbog čega je stalno vikao: „Dolazim!“ Zašto joj se u snu stalno činilo da njoj viče? I Rand. Šunjao se kroz potpunu tamu ka Kalandoru, dok je šest muškaraca i pet žena išlo oko njega. Neki od njih su ga lovili, neki zanemarivali, neki pokušavali da ga odvedu do sjajnog kristalnog mača, a neki da ga spreče da do njega stigne, očigledno ne znajući gde se nalazi, ili ga nazirući samo na trenutke. Jedan od muškaraca imao je ognjene oči i želeo je Randu smrt tako očajnički da je to skoro mogla da okusi. Mislila je da ga zna. Ba’alzamon. Ali ko su bili ostali? Ponovo Rand u onoj suvoj, prašnjavoj odaji, s onim sićušnim stvorenjima koja mu se uvlače pod kožu. Rand u sukobu s hordom Seanšana. Rand suočen s njom, i ženama oko nje, a jedna od njih bila je Seanšanka. Sve je bilo previše zbunjujuće. Morala je da prekine razmišljanja o Randu i ostalima, i usredsredi se na ono što je čeka. Šta li je Crni ađah namerio? Zašto ne sanjam nešto o njima? Svetlosti, zašto ne mogu naučiti da nateram snove da rade ono što želim?

„Iskrcajte konje, kapetane“, reče Kaninu. „Reći ću gazdarici Marim i gazdarici Karili.“ To su bile Ninaeva – Marim – i Elejna – Karila.

„Poslao sam čoveka da im kaže, gazdarice Džoslin. A vaši konji biće iskrcani čim moji ljudi nameste čekrk.“

Zvučao je kao da mu je veoma drago što će ih se otarasiti. Pomisli da mu kaže kako nema razloga za žurbu, ali smesta odbaci tu misao. Možda je ljuljanje prestalo, ali želela je da što pre stupi na suvo tle. Smesta. Ipak zastade da potapše Maglu i pusti sivu kobilu da joj oliže dlan ne bi li pokazala Kaninu kako joj se ne žuri.

Ninaeva i Elejna pojaviše se natovarene zavežljajima i bisagama, a Elejna je gotovo nosila i Ninaevu. Kad opazi da je Egvena gleda, Ninaeva odgurnu kćer naslednicu i bez pomoći pređe ostatak puta do uzanog drvenog mostića s broda do dokova. Dva člana posade privezaše široku platnenu nosiljku ispod Maglinog trbuha, a Egvena požuri u potpalublje po svoje stvari. Po povratku na palubu vide da je njena kobila već na doku, a u nosiljci je visio Elejnin konj.

Čim joj stopala dotakoše dok, oseti ogromno olakšanje. Više nema ljuljanja. Tek tada pogleda grad zbog koga su pretrpele toliko muka.

Iza dugih dokova pružala su se kamena skladišta, a uz dokove ili u samoj reci bilo je ukotvljeno mnoštvo brodova, velikih i malih. Smesta je odvratila pogled s njih. Tir je bio sagrađen u ravnici. Niz blatnjave ulice od nabijene zemlje što su vodile između skladišta pucao je pogled na kuće, gostionice i krčme od drveta i kamena. Krovovi su bili neobično oštrih uglova, a neki od njih i šiljati. Iza svega toga videla je visoke zidine od tamnosivog kamena, a iza njih vrhove kula potpuno okružene balkonima i palate belih kupola. Kupole behu nekako četvrtaste, a vrhovi kula šiljati, kao neki krovovi van zidina. Sve u svemu, Tir je bio podjednako velik kao Kaemlin ili Tar Valon. Iako ne tako lep, ipak je bio veliki grad. Ali nije mogla da otrgne pogled s Kamena Tira.

Slušala je o njemu; čula je da je to najveća i najstarija tvrđava na svetu – prva građevina nakon Slamanja, ali ništa je nije pripremilo na ovaj prizor. Isprva je mislila da je to neko ogromno brdo od sivog kamena, ili omanja golet koja se pružala stotinama koža, od reke Erinin pa na zapad, kroz zidine i u grad. Čak i pošto je videla ogroman barjak kako leprša s njenih najvećih visina – tri bela polumeseca iskošena preko napola crvenog, napola zlatnog polja; barjak se vijorio najmanje tri stotine koraka iznad reke, ali bio je dovoljno veliki da se čak i na toj visini jasno vidi – čak i pošto je razaznala grudobrane i kule, teško je poverovala da je Kamen Tira sagrađen, a ne isklesan od neke planine koja se tu već nalazila.

„Sagrađeno uz pomoć Moći“, promrmlja Elejna. I ona je piljila u Kamen. „Tokovi Zemlje izatkani da izvuku kamen iz dubina, Vazduha da ga dovuku sa svih strana sveta, i Zemlje i Vatre da sve stope u celinu, bez procepa, spoja ili maltera. Atuan Sedai kaže da Kula to danas ne bi mogla. Čudno, s obzirom na to kako visoki lordovi gledaju na Moć.“