Ponovorođeni Zmaj

„Ja plaćam, gazda Sandare“, odlučno odvrati Ninaeva, „stoga ja biram šta kupujem. Jesi li voljan da pronađeš te žene i ništa više?“ Sačeka da on nevoljno klimne pre no što nastavi. „Možda su zajedno, a možda i ne. Prva je Tarabonka. Malo viša od mene, tamnooka, svetlu kosu boje meda nosi u mnoštvu pletenica, kao što se nosi u Tarabonu. Muškarcima bi bila lepa, ali ona to ne bi shvatila kao pohvalu. Usne su joj nadurene i okrutne. Druga je Kandorka. Ima dugu crnu kosu s belim pramenom iznad levog uva...“

Nije mu dala nijedno ime, a Sandar ih nije ni tražio. Imena se lako menjaju. Više se nije smešio, pošto je posao bio u toku. Opisala mu je trinaest žena, a on je pažljivo slušao. Kada je završila, Egvena beše sigurna da je mogao od reći do reći da ponovi njihove opise.

„Možda ti je majka Gvena rekla“, završi Ninaeva, „ali ja ću ponoviti. Ove žene su daleko opasnije no što misliš. Već je preko deset ljudi umrlo od njihovih ruku, koliko ja znam, i ne bi me iznenadilo da je to samo mali deo njihovih žrtava.“ I Sandar i Ajiluin trepnuše na te reči. „Ako otkriju da se raspituješ za njih, umrećeš. Ako te uhvate, nateraće te da kažeš gde smo, i majka Gvena će najverovatnije umreti s nama.“ Sedokosa žena je pogleda s nevericom. „Veruj mi!“ Ninaevin prodorni pogled tražio je poslušnost. „Veruj mi, ili ću uzeti srebro i pronaći nekog drugog, pametnijeg!“

„Kada sam bio mlad“, ozbiljnim glasom odvrati Sandar, „jedna secikesa mi je zabila nož među rebra jer sam mislio da zgodna mlada devojka ne bi ubola muškarca. Više neću ponoviti takvu grešku. Ponašaću se kao da su sve te žene Aes Sedai, i to iz Crnog ađaha.“ Egvena se zagrcnu, a on joj se tugaljivo isceri, sasu novac u svoju kesu i zadenu je za pas. „Nije mi bila namera da vas uplašim, gazdarice. U Tiru nema Aes Sedai. Možda će mi biti potrebno nekoliko dana, sem ako su zajedno. Biće lako pronaći trinaest žena koje se drže zajedno; nešto teže ako su se razdvojile. Ali ovako ili onako, naći ću ih. I neću ih naterati u beg pre no što saznate gde su.“

Pošto je ponovo stavio na glavu svoj slamnati šešir, nazuo klompe i izašao na stražnja vrata, Elejna reče: „Nadam se da nije preterano samouveren, Ajiluin. Čula sam šta je rekao, ali... Shvata da su opasne, zar ne?“

„Nikad se nije ponašao kao budala, izuzev zbog nekih lepih očiju ili vitkog članka“, odvrati sedokosa žena, „a to su mane svih muškaraca. On je najbolji hvatač lopova u Tiru. Nemojte brinuti. Pronaći će on te vaše Prijatelje Mraka.“

„Pašće kiša pre jutra.“ Ninaeva zadrhta, uprkos toploti sobe. „Osećam da se sprema oluja.“ Ajiluin samo odmahnu glavom i poče da sipa riblju čorbu za večeru.

Pošto su jele i oprale suđe, Ninaeva i Ajiluin sedoše za sto i nastaviše razgovor o bilju i lekarijama. Elejna je neko vreme vezla sićušne plave i bele cvetove po ramenu svog plašta, a onda malo čitala primerak Eseja Vilima od Manaha, koji je Ajiluin imala na svojoj polici s knjigama. Egvena pokuša da čita, ali ni eseji, ni Putovanja Džaima Lakonogog, ni smešne priče o Aleriji Elfin nisu mogle da joj zadrže pažnju duže od nekoliko stranica. Kroz haljinu opipa kameni ter’angreal. Gde li su? Šta traže u Srcu? Niko sem Zmaja – niko sem Randa – ne može dotaći Kalandor. Dakle, šta to one hoće? Šta? Šta?

Noć odmače, i Ajiluin ih odvede do soba na spratu, ali pošto ode u svoju sobu, one se sakupiše u Egveninoj, osvetljenoj jednom svetiljkom. Egvena se već presvukla u spavaćicu; o vratu joj je visila vrpca s dva prstena. Onaj prugasti kameni prsten bio je znatno teži od zlatnog. Ovo su radile svake noći po odlasku iz Tar Valona, izuzev one noći s Aijehma.

„Probudite me za jedan sat“, reče im.

Elejna se namršti. „Zašto sada toliko kratko?“

„Osećaš li teskobu?“ – upita Ninaeva. „Možda ga predugo koristiš?“

„Da nisam, još bismo u Tar Valonu ribale šerpe i nadale se da ćemo pronaći neku Crnu sestru pre no što Sivi čovek pronađe nas“, oštro odvrati Egvena. Svetlosti, Elejna je u pravu. Zaista se svađam kao razmaženo dete.

Duboko uzdahnu. „Možda mi i jeste teško. Možda je to jer smo sada ovako blizu Srcu Kamena. Ovako blizu Kalandoru. Ovako blizu zamci, šta god ona bila.“

„Čuvaj se“, reče Elejna, a Ninaeva dodade tiše: „Budi veoma oprezna, Egvena. Molim te.“ Trzala je pletenicu brzim pokretima.

U trenutku kad je Egvena legla na niski krevet, a njih dve sele na stolice pored njega, začu se grmljavina. Zaspala je s teškoćom.

Ponovo se nađe među niskim brdima, kao i uvek. Cveće je raslo, a leptiri lepršali pod prolećnim suncem. Vazduh beše pun lahora i poja ptica. Ovaj put je nosila zelenu svilu sa zlatnim pticama izvezenim preko grudi, i zelene somotske papučice. Ter’angreal kao da je bio dovoljno lagan da poleti iz njene haljine, samo da nije bilo težine prstena Velike zmije.