Ponovorođeni Zmaj

Prošli su kroz široke gradske kapije – koje po kiši niko nije čuvao – i Met s olakšanjem oseti kaldrmu pod nogama. Jedva pedeset koraka dalje od kapije bila je gostionica. Prozori trpezarije prosipali su svetlost na ulicu, a u vazduhu je lebdela muzika. Čak je i Tom, onako šepav, brzo prešao tih poslednjih pedeset koraka po kiši.

Pozamašnom gazdi Belog polumeseca dugi plavi kaput bio je tesan i ispod i iznad struka, za razliku od većine ljudi za stolovima. Met pomisli kako su gazdine vrećaste pantalone, privezane u člancima iznad plitkih cipela, dovoljno velike da u svaku nogavicu stane ceo običan čovek. Služavke su nosile tamne haljine visokih okovratnika i kratke bele kecelje. Između dva kamina neki čovek je udaraljkama svirao po dulčimeri. Tom ga pogleda i odmahnu glavom.

Okrugli gostioničar, po imenu Kavan Lopar, bio je vrlo voljan da im izda sobe. Namrštio se na njihove blatnjave čizme, ali srebro iz Metovog džepa – zlata je ponestajalo – i Tomov plašt pokriven zakrpama izgladiše mu debelo čelo. Kada Tom reče kako je rad da uz malu naknadu ponekad izvodi, Loparovi podbraci zaigraše od zadovoljstva. O krupnom čoveku s belom crtom u bradi ništa nije znao, niti o tri žene koje bi se uklapale u Metov opis. U svojoj sobi Met ostavi sve sem plašta i štapa, jedva i pogledavši ima li u njoj krevet – san ga je mamio, ali bio je odlučan da ne razmišlja o tome – a onda proždra začinjen riblji paprikaš i ponovo izjuri na kišu. S iznenađenjem vide da je Tom pošao s njim.

„Mislio sam da si hteo da budeš na suvom, Tome.“

Zabavljač potapša kutiju s flautom ispod plašta. Ostatak svojih stvari ostavio je u sobi. „Ljudi pričaju sa zabavljačima, dečko. Možda saznam nešto što ti ne bi. Ni ja ne bih voleo da one devojke dopadnu nekog zla.“ Na suprotnoj strani ulice stotinak koraka dalje bila je još jedna gostionica, pa još jedna dvesta koraka posle nje. Bilo ih je još. Met je ulazio u svaku, zadržavajući se taman toliko da Tom mahne plastom i ispriča priču, a onda bi ga neko častio peharom vina dok se Met raspitivao o visokom čoveku s belom prugom u kratko podsečenoj crnoj bradi i o tri devojke. Dobio je na kocki nekoliko novčića, ali ništa nije saznao, a nije ni Tom. Bilo mu je drago što bi zabavljač u svakoj gostionici samo srknuo vino; Tom je na brodu bio skoro sasvim trezven, ali Met nije bio siguran da neće ponovo zaroniti u vino kada stignu do Tira. Nakon što su prošli dvadesetak gostionica. Metu oči počeše same da se sklapaju. Kiša je malo popustila, ali je i dalje padala krupnim kapima. A čim je kiša malo uminula, vetar dobi na oštrini. Nebo poče da sivi od dolazeće zore.

„Dečko“, promrmlja Tom, „ako se ne vratimo u Beli polumesec, zaspaću ovde na kiši.“ Zastao je da se iskašlje. „Shvataš li da si proleteo pored tri gostionice? Svetlosti, toliko sam umoran da ne mogu da razmišljam. Imaš li neku šemu po kojoj ideš, a da meni nisi rekao?“

Met se pospano zagleda niz ulicu ka visokom čoveku umotanom u plašt, koji je zamicao za ugao. Svetlosti, jesam umoran. Rand je pet stotina liga odavde, i igra se krvavog Zmaja. „Šta? Tri gostionice?“ Bili su skoro ispred jedne druge. Prema znaku koji je škripao na vetru zvala se Zlatna čaša. Nimalo nije ličila na čašu za kockice, ali ipak odluči da pokuša s njom. „Samo još jedna, Tome. Ako ih ne nađemo ovde, vraćamo se i idemo na spavanje.“ Spavanje ga je mamilo jače no kockanje s ulogom od stotinu zlatnika po bacanju, ah natera sebe da uđe.

Met ga vide već posle dva koraka. Grmalj je bio u zelenom kaputu s plavim prugama duž širokih rukava, ali bio je to Komar, s belom prugom posred kratko podsečene crne brade. Sedeo je u jednoj od onih čudnih stolica niskog naslona, za stolom na suprotnoj strani trpezarije, zveckajući kockicama u kožnoj čaši i smešeći se čoveku naspram sebe. Taj je bio u dugom kaputu i vrećastim pantalonama, i nije se smešio. Posmatrao je novac na stolu kao da bi voleo da ga vrati u kesu. Pored Komarovog lakta bila je još jedna čaša s kockicama.

Komar izruči kocke na sto i prsnu u smeh skoro pre no što su i prestale da se vrte. „Ko je sledeći?“ – viknu, prigrabivši ulog k sebi. Pred njim je već bila prilična gomila srebra. Vrati kockice u čašu i zazvecka njima. „Sigurno još neko želi da isproba sreću?“ Izgleda da nikome nije bilo do toga, ali on se i dalje smejao i zveckao kockicama.

Gostioničara je Met lako prepoznao – mada izgleda da u Tiru nisu nosili kecelje – po kaputu iste tamnoplave boje kao i kod svakog drugog gostioničara s kojim je razgovarao. Punačak čovek, mada dvostruko manji od Lopara i s dvostruko manje podbradaka, sedeo je sam za stolom, besno trljajući krpom bronzani krčag i streljajući Komara pogledom, iako ne kada je ovaj gledao. Još neki ljudi su popreko gledali bradatog grmalja, ali takođe kada on ne bi obraćao pažnju.