Ponovorođeni Zmaj

Met priguši prvi poriv da jurne do Komara, zvekne ga štapom u glavu i priupita ga gde su Egvena i ostale. Nešto ovde nije bilo u redu. Komar je bio prvi čovek koga je video s mačem, ali ljudi ga nisu gledali samo kao da se plaše mačevaoca. Čak se i služavka koja mu je donela vino – i usput bila uštinuta – bojažljivo smejala.

Sagledaj to sa svih strana, umorno pomisli Met. Stalno upadaš u nevolju jer to ne radiš. Moraš da razmisliš. Umor kao da mu je ispunio glavu vunom. Mahnuo je Tomu te pridoše gostioničaru, koji ih sumnjičavo odmeri kad su seli. „Ko je onaj tamo s prugom u bradi?“ – upita Met.

„Niste odavde, je li?“ – reče gostioničar. „I on je stranac. Nikad ga ranije nisam video, ali znam šta je. Neki strani trgovac koji je došao ovamo i obogatio se. Trgovac dovoljno bogat da nosi mač. To mu ne daje za pravo da se ovako ponaša sa nama.“

„Ako ga nikada ranije nisi video“, kaza Met, „otkud znaš da je trgovac?“

Gostioničar ga pogleda kao da je izvalio neku glupost. „Po kaputu, čoveče, i maču. Ako nije odavde, nemoguće da je plemić ili vojnik, stoga mora da je bogati trgovac.“ Odmahnu glavom zbog glupih stranaca. „Dolaze ovamo da nas gledaju s visine, i da pred nama maze naše devojke, ali on nema prava da ovo čini. Ako ja odem u Maul, ne kockam se s nekim jadnim ribarom. Ako odem u Tavar, ne kockam se sa seljakom koji je došao da proda svoje žito.“ Na to stade da trlja onaj krčag još žešće. „Kakvu sreću ima. Mora da se tako i obogatio.“

„Dobija, je li?“ Met zevnu i zapita se kako će se kockati s drugim srećnim čovekom.

„Ponekad izgubi“, progunda gostioničar, „kada je ulog nekoliko srebrnih penija. Ponekad. Ali samo neka dođe do srebrne marke... Noćas sam dvanaest puta video da je dobio na krunama s tri krune i dve ruže. I šest puta je dobio kada je igrao vrh, bacao je tri šestice i dve petice. Kada igra trojke ne baca ništa sem šestica, a tri šestice i petica padaju mu u svakom bacanju kada igra kompas. Ako je toliko srećan, Svetlost mu sijala i dobro mu bilo, ali neka tu sreću koristi protiv drugih trgovaca, kao što priliči. Kako neko može biti tako srećan?“

„Nalivene kockice“, kaza Tom, pa se zakašlja. „Kada želi da bude siguran da će dobiti, koristi kockice koje uvek isto padaju. Dovoljno je pametan da to ne bude najveće bacanje – ljudi postanu sumnjičavi ako uvek bacaš kralja“ – pogleda Meta s podignutom obrvom – "već samo jedno koje je skoro nemoguće dobiti, ali ne može da promeni to što uvek isto padaju.“

„Čuo sam za to“, polako kaza gostioničar. „Čujem da ih Ilijanci koriste. A onda odmahnu glavom. „Ali obojica koriste istu čašu i kockice. Nemoguće.“

„Donesi mi dve čaše za kocke“, reče mu Tom, „i dva seta kockica. Nije bitno da li s krunama ili s tačkama, samo da budu ista.“

Gostioničar se namršti, ali ode – oprezno ponevši pehar sa sobom – i vrati se s dve kožne čaše. Tom izruči pet koštanih kockica iz jedne od njih na sto ispred Meta. Bilo s tačkama ili sa znacima, svaki set kockica koje je Met ikada video bio je ili od kosti ili od drveta. Ove su bile s tačkama. Pokupi ih i namršti se na Toma. „Da li bi trebalo nešto da vidim?“

Tom izruči kockice iz druge čaše u šaku, a onda ih, brže od oka, vrati i prevrnu čašu preko stola pre no što stigoše da ispadnu. Ostavio je šaku na njoj. „Označi svaku od njih, dečko. Nečim malim, ali prepoznatljivim.“

Met se zbunjeno zgleda s gostioničarem. A onda obojica pogledaše prevrnutu čašu pod Tomovom šakom. Znao je da Tom nešto smera – zabavljači uvek rade nemoguće stvari, poput gutanja vatre i izvlačenja svile iz vazduha – ali nije shvatao kako Tom može bilo šta da uradi ako ga bude pomno gledao. Izvadi nož i pomalo zagreba svaku kocku, pravo preko kruga od pet tačaka.

„Dobro“, reče i vrati ih na sto. „Pokaži mi svoj trik.“

Tom ispruži ruku i pokupi kockice, a onda ih ponovo spusti stopu dalje. „Potraži svoje oznake, dečko.“

Met se namršti. Tomova šaka još je bila na prevrnutoj kožnoj čaši; zabavljač nije ni mrdnuo njome, niti joj prineo Metove kockice. Pokupi kocke... i trepnu. Nijedna nije bila izgrebana. Gostioničar zaprepašćeno uzdahnu.

Tom okrete slobodnu šaku i otkri pet kockica u njoj. „Tvoje oznake su na ovima. To Komar radi. I malo dete može to da izvede, jednostavno je, mada nikad ne bih pomislio da je dovoljno spretan za to.“

„Mislim da ipak neću da se kockam s tobom“, lagano kaza Met. Gostioničar je blenuo u kockice, ali ne kao da je video rešenje. „Pozovi stražu, ili kako god da se ovde zove“, reče mu Met. „Neka ga uhapse.“ Nikoga neće ubiti u zatvorskoj ćeliji.

Ali šta ako su već mrtve? Pokuša da ne sluša tu misao, ali ona beše uporna. Onda ću ubiti i njega, i Gebrila, makar mi to bilo poslednje! Ali oganj me spalio, nisu! To ne može biti!