Ponovorođeni Zmaj

„Moraš da ideš. Moraš. Pre no što Branitelji dođu. Pokazaću im kocke. Reći ću im da si bio stranac, ali visok čovek. Tamnoriđe kose i sivih očiju. Niko neće patiti. To je čovek koga sam sinoć sanjao. Niko stvaran. Niko mi neće protivurečiti. Sve je pokrao tim svojim kockama. Ali moraš da ideš. Moraš!“ Svi ostali u sobi skrenuli su pogled.

Met dopusti da ga odvuku od mrtvaca i izguraju napolje. Tom je već čekao na kiši. Zgrabivši ga za ruku, žurno zašepa niz ulicu, dok se Met teturao za njim. Kapuljača mu je visila niz leđa i kiša mu je natopila kosu, lila niz lice i vrat, ali on nije obraćao pažnju. Zabavljač se stalno osvrtao, pretražujući ulicu iza Meta.

„Da nisi zaspao, dečko? Tamo mi nisi delovao kao da spavaš. Hajde, dečko. Branitelji će utamničiti sve strance na dve ulice odavde, ma kakav im opis gostioničar dao.“

„To je zbog sreće“, promumla Met. „Shvatio sam. Kocke. Sreća mi je najbolja kada su stvari... nasumične. Kao kockice. Ne vredi mi mnogo s kartama. Uopšte me ne služi s kamenovima. Suviše reda i obrazaca. Mora biti nasumično. Tako sam čak i Komara pronašao. Prestao sam da ga tražim u svakoj gostionici. U onu sam slučajno ušao. Tome, ako hoću da pronađem Egvenu i ostale na vreme, moram da ih tražim bez obrasca.“

„O čemu to pričaš? Čovek je mrtav. Ako ih je već ubio... Pa, osvetio si ih. Ako nije, spasao si ih. Hoćeš li sada, krvi ti, da ideš brže? Branitelji samo što nisu stigli, a oni ti nisu tako nežni kao Kraljičina garda.“

Met otrže ruku i teturavo ubrza korak. Štap je vukao za sobom. „Otelo mu se da ih još nije pronašao. Ali rekao je da nije jedini. Verujem mu. Tome. Gledao sam ga u oči. Govorio je istinu. I dalje moram da ih pronađem, Tome. A sada ni ne znam ko ih goni. Moram da ih pronađem.“

Prigušivši pesnicom zevanje. Tom navuče Metu kapuljaču. „Ne noćas, dečko. Potreban mi je san, a i tebi.“

Mokro. Kaplje mi s kose na lice. U glavi mu se mutilo. Trenutak kasnije shvati da je to zbog potrebe za snom. I shvati koliko je zapravo umoran kad mora da razmišlja ne bi li to zaključio. „U redu, Tome. Ali čim svane, ponovo ću ih potražiti.“ Tom klimnu i zakašlja se. Vratiše se po kiši do Belog polumeseca.

Tek je svitalo kad Met ustade, i on i Tom kretoše da pretraže svaku gostionicu unutar tirskih zidina. Met je lutao kuda su ga raspoloženje i put vodili. Gostionice uopšte nije ni zagledao, već je bacao novčić da odluči hoće li ući, i tako tri dana i tri noći. A kiša je tri dana i tri noći bez prestanka padala. Ponekad je grmelo, nekad bilo tiho, ali lila je neprekidno.

Tomov kašalj se pogorša, tako da je prestao da svira flautu i pripoveda, a po tako lošem vremenu nije hteo da vadi harfu; međutim, ostao je uporan u nameri da ga prati, a ljudi su i dalje pričali zabavljaču. Metova sreća s kockama kao da je postala još bolja otkako je počeo s tim nasumičnim lutanjem, mada se ni u jednoj gostionici ili krčmi nije dugo zadržavao. Tek toliko da dobije nekoliko novčića. Nijedan ni drugi ništa korisno nisu saznali. Glasine o ratu s Ilijanom. Glasine o osvajanju Majena.

O napadu iz Andora, o tome kako je Morski narod prestao da trguje i da su se vojske Artura Hokvinga vratile iz mrtvih. Glasine da Zmaj dolazi. Ljudi s kojima se Met kockao bili su sumorni zbog svega toga; kao da su tražili najcrnje moguće glasine i napola verovali u sve njih. Ali nije saznao ništa što bi ga odvelo do Egvene i ostalih. Nijedan gostioničar nije video žene koje bi odgovarale njihovim opisima.

Počeli sa da ga pohode ružni snovi, od tolike brige, nesumnjivo. Sanjao je Egvenu, Ninaevu i Elejnu, i nekog čoveka kratko ošišane sede kose, u kaputu naduvanih prugastih rukava, poput Komarovog, kako se smeje i tka mrežu oko njih. Samo što je ponekad tkao mrežu za Moirainu, a ponekad umesto toga držao kristalni mač – mač koji bi zablistao kao sunce kada bi ga dotakao. Ponekad je Rand držao taj mač. Iz nekog razloga, često je sanjao Randa.

Met beše siguran da je sve to zbog toga što ne spava dovoljno i što ne jede, sem kad se seti, ali nije hteo da prestane. Mora da dobije opkladu, govorio je sebi. I nameravao je da je dobije, pa makar precrkao.

50 Čekić

Bilo je vrelo kada je barka pristala u Tir; usijani kameni dok bio je pun barica, i Perinu se činilo da je sparno skoro kao u Ilijanu. U vazduhu se osećao katran, drvo i konoplja – video je brodogradilišta dalje niz reku – osećali su se začini, gvožđe i ječam, parfemi, vina i stotinu drugih mirisa koje nije mogao da razazna u svemu tome. Većina ih je dopirala iz skladišta iza dokova. Kada vetar na tren promeni pravac i dunu sa severa, uhvatio je i miris ribe, ali on se izgubi čim se vetar ponovo promenio. U vazduhu nije osećao miris nekakve lovine. Umom posegnu da potraži vukove pre no što shvati šta radi i suzdrža se. U poslednje vreme to je često činio. Naravno, vukova nije bilo. Ne u ovolikom gradu. Samo da se zbog toga nije osećao tako – usamljeno.