Ponovorođeni Zmaj

„Držite se blizu gostionice“, odgovori mu ona trenutak kasnije. „Tir može biti opasan grad za one koji ga ne poznaju. Ovde Sara može biti rasparana.“ To poslednje rekla je sasvim tiho, kao da govori sama sebi. Snažnijim glasom reče: „Lane, da vidimo šta možemo otkriti a da ne privučemo pažnju. Vi ostali, držite se blizu gostionice!“

„Držite se blizu gostionice“, podrugljivo ponovi Zarina kada Aes Sedai i Zaštitnik zamakoše niz stepenište. Ali tiho, da je ne čuju. „Taj Rand. Njega si nazvao...“ Ako je u tom trenutku ličila na sokola, bio je to veoma uznemiren soko. „A mi smo u Tiru, gde je u Srcu Kamena... A Proročanstva kažu... Svetlost me sagorela, ta’verene, da li ja želim da budem u ovoj priči?“

„Nije ovo priča, Zarina.“ Perin na tren oseti istu onu beznadežnost što je zvučala u gostioničarevom glasu. „Točak nas tka u Saru. Sama si odabrala da zamrsiš svoju nit sa našima; sada je prekasno da je odmrsiš.“

„Svetlosti!“ – prosikta ona. „Sada zvučiš poput nje!“

Ostavio ju je tu s Loijalom i otišao da odnese stvari u svoju sobu – u njoj je bio nizak krevet, udoban ali mali, od onih za kakve su izgleda gradski ljudi mislili da priliče slugama, umivaonik, stolica i nekoliko klinova na ispucalom zidu – a kada izađe, vide da su oboje otišli. Zvonki udarci čekića o nakovanj su ga dozivali.

U Tiru je bilo toliko toga čudnog da oseti olakšanje kad je stupio u kovačnicu. Prizemlje je činila jedna velika prostorija, čiji se stražnji zid sastojao od dvaju dugih vrata, sada otvorenih prema dvorištu za potkivanje konja i volova. Čekići su bili u svojim postoljima, po zidovima su visile mašice raznih vrsta i veličina. Noževi za potkovice i ostali potkivački alat ležao je uredno poslagan na drvenim stolovima, skupa s dletima i svim ostalim kovačkim priborom. U buradima se nalazilo gvožđe i čelik različite debljine, a na podu od nabijene zemlje bilo je pet točkova za oštrenje različite grubosti, šest nakovanja i tri kamena ognjišta s mehovima, mada se samo jedno žarilo. Burad za kaljenje beše spremna.

Kovač je čekićem oblikovao usijano gvožđe u teškim mašicama. Na sebi je imao vrećaste pantalone, oči su mu bile bledoplave, ali kožna kecelja preko golih grudi nije se toliko razlikovala od one koju su Perin i gazda Luhan nosili u Emondovom Polju, a mišićave ruke i ramena govorile su da je proveo godine obhkujući metal. U tamnoj kosi imao je gotovo podjednako sedih kao gazda Luhan. Sa zidova je visilo još kecelja, kao da je imao šegrte, ali sada ih nije bilo. Vatra u ognjištu mirisala je poput doma. Usijano gvožđe mirisalo je poput doma.

Kovač se okrete da vrati u žar komad na kome je radio, a Perin priđe da mu pomogne s mehom. Čovek ga kratko pogleda, i ništa ne reče. Perin je radio s mehom polako i ravnomerno, tako da je užareno ugljevlje bilo odgovarajuće vreline. Kovač se vrati gvožđu, ali sada na rogu nakovnja. Perin pomisli da pravi alatku za čišćenje bureta. Brzi udarci čekića oštro su odzvanjali.

Kovač progovori ne dižući pogled s posla: „Šegrt?“

„Da“, s istom jednostavnošću odvrati Perin.

Kovač je neko vreme radio. To jeste bila alatka za čišćenje buradi. Povremeno bi zamišljeno pogledao Perina. Samo na tren spustivši čekić, uze kratku ali debelu čeličnu šipku i gurnu je Perinu u ruke, a onda ponovo dohvati čekić i vrati se svom poslu. „Vidi šta možeš da uradiš s tim“, reče.

Ni ne razmišljajući, Perin priđe nakovnju s druge strane ognjišta i udari šipkom o ivicu. Lepo je zazvonila. Čelik nije dugo bio u sporoj peći, tako da nije primio mnogo ugljenika. Gurnu ga skoro celom dužinom u usijano ugljevlje, okusivši vodu iz dva bureta, da vidi koja je slana – u trećem je bilo maslinovo ulje – a onda skide kaput i košulju i odabra kožni prsluk koji mu je odgovarao. Većina ovih Tairenaca nisu bili krupni kao on, ali pronašao je jedan. Za kecelju je bilo lakše.

Kada se okrete vide da kovač, i dalje pognut nad svojim poslom, klima glavom i smeši se. Ali to što se snalazio po kovačnici nije značilo i da ume da kuje. To tek treba da pokaže.

Kada se vratio noseći dva čekića, duge pljosnate mašice i još jednu alatku, čelična šipka je dostigla crveno usijanje, izuzev onog delića što je ostavio van ugljevlja. Stao je da pritiska mehove, posmatrajući kako metal poprima sve svetliju boju, sve dok nije postao žut, skoro beo. A onda ga mašicama izvadi, položi na nakovanj i uze teži čekić. Po njegovoj proceni, imao je oko deset funti i dužu dršku no što bi većina ljudi koji se nisu razumeli u kovački posao mislila da je potrebno. Držao ga je skoro pri kraju; ponekad su s usijanog metala prštale varnice, i video je ožiljke na šakama jednog kovača iz Okruglog Brda, koji je bio nepažljiv.