Ponovorođeni Zmaj

Nakon što su prošli kroz kapije u visokim i sivim gradskim zidinama, pored teških pogleda tamnookih vojnika u oklopnim prsnicima preko crvenih kaputa širokih rukava i uskih belih manžetni, s okruglim šlemovima nagore povijenih rubova i nazubljenih čeličnih kresta, ulice su se promenile i dobile široku kaldrmu. Ljudi više nisu nosili vrećaste pantalone, već uske, zadenute u čizme visoke do kolena. Vojnici se namrštiše na Lanov mač i opipaše svoje, oštro pogledavši Perinovu sekiru i luk. Ali, na neki način, uprkos mrgodnim licima i oštrim pogledima, i oni su delovali utučeno, kao da više ništa nije vredno truda.

Zgrade unutar zidina bile su i veće i više, mada se većina njih ni po čemu drugom nije razlikovala od onih van zidina. Perinu su krovovi bih pomalo neobični, pogotovu oni šiljati, ali otkad je otišao od kuće video je toliko različitih vrsta krovova da se samo zapitao kakve klinove za njih koriste. Ponegde ljudi uopšte nisu ni koristili klinove za krovove.

Palate i velike zgrade izdizale su se nasumice među manjim i običnim; iza neke građevine s kulama i četvrtastim belim kupolama, odasvud okružene širokim ulicama, mogle su biti radnje, gostionice i kuće. S jedne strane ogromne dvorane s četiri koraka širokim četvrtastim mermernim stubovima na pročelju i s pedeset stepenika što su vodili do pet hvati visokih bronzanih vrata, nalazila se pekara, a s druge krojačka radnja.

Mnogo je ljudi nosilo kapute i pantalone poput vojnika, mada jarkijih boja i bez oklopa, a neki su čak imali i mačeve. Niko nije bio bosonog, čak ni oni u vrećastim pantalonama. Ženske haljine često su bile duže, i otkrivale ramena, pa čak i grudi, svilene kao i vunene. Kroz Tir je prolazilo dosta svile Morskog naroda. Ulicama su se, pored volovskih zaprega i kola, kretale nosiljke i kočije. Ali previše je tih ljudi delovalo kao da su digli ruke od svega.

Lan je odabrao gostionicu pod imenom Zvezda, između tkačke radnje s jedne strane i kovačnice s druge. Delile su ih uzane uličice. Kovačnica je bila sagrađena od grubog sivog kamena, a tkačka radnja i gostionica od drveta, mada je Zvezda bila četvorospratnica s prozorčićima čak i u krovu. Lupkanje razboja teško se nadmetalo s udarcima kovačkog čekića. Konjušari su im prihvatili konje i odveli ih iza, a oni uđoše u gostionicu. Iz kuhinje se osećao miris pržene i kuvane ribe, i pečene jagnjetine. Svi muškarci u trpezariji imali su na sebi uske kapute i komotne pantalone; Perin je mislio da bogatiji ljudi – nekako je bio siguran da su muškarci u raznobojnim kaputima naduvanih rukava i žene golih ramena u svili jarkih boja bogataši ili plemići – ne bi trpeli buku. Možda je Lan upravo stoga odabrao tu gostionicu.

„Kako da spavamo od ove buke?“ – progunđa Zarina.

„Bez pitanja?“ – reče on i osmehnu se. Za trenutak pomisli da će mu se isplaziti.

Gostioničar je bio proćelav čovek okruglog lica, u tamnoplavom kapum i onim širokim pantalonama. Naklonio se preko šaka stisnutih iznad pozamašnog trbuha. I njegovo je lice bilo umorno i utučeno. „Svetlost vas obasjala, gazdarice, i budite dobro došle“, uzdahnu. „Svetlost vas obasjala, gazde, i budite dobro došli.“ Neznatno se trže kada ugleda Perinove žute oči, a onda umorno pređe na Loijala. „Svetlost te obasjala, prijatelju Ogijeru, i budi dobro došao. Ima više od godinu dana kako sam poslednji put video tvoju sortu u Tiru. Neki posao s Kamenom. Bili su smešteni u Kamenu, naravno, ali video sam ih jednom na ulici.“ Uzdahnu još jednom za kraj, naizgled nemoćan da u sebi pobudi radoznalost zašto je još jedan Ogijer došao u Tir, niti zašto je iko od njih došao.

Proćelavi čovek, po imenu Džura Haret, lično ih odvede do soba. Moirainina svilena haljina i skriveno lice, zajedno s Lanovim kamenim licem i mačem, činili su ih u njegovim očima plemenitom gospom i njenim telohraniteljem, te stoga vrednim njegove pažnje. Očigledno je pretpostavio da je Perin neki sluga, za Zarinu – na njeno vidno gnušanje – jednostavno nije bio siguran šta je, a Loijal je, napokon, bio Ogijer. Pozva sluge da sastave krevete za Loijala, a Moiraini ponudi sobu za ručavanje, ako želi. Ona zahvalno prihvati.

Sve to vreme bili su zajedno, kao omanja povorka kroz gornje spratove, sve dok se Haret ne nakloni i uz uzdahe napusti njihovo prisustvo, ostavivši ih tamo gde su i počeli, ispred Moirainine sobe. Zidovi su bili okrečeni u belo, a Loijalova glava doticala je tavanicu.

„Što je ovaj čovek gnusan“, progunđa Zarina, obema rukama besno čisteći svoju uzanu podeljenu suknju od prašine. „Čini mi se da misli kako sam ja tvoja služavka, Aes Sedai. Ja to neću da trpim!“

„Jezik za zube“, tiho kaza Lan. „Ako te neko čuje da si to rekla, zažalićeš, devojko.“ Ona kao da beše spremna da se svađa, ali je Lanove ledene plave oči ovaj put ućutkaše, iako se nije ohladila.

Moiraina nije obraćala pažnju na njih. Zagledavši se u daljinu, zgužva plašt, kao da briše ruke. Po Perinovom mišljenju, nije bila svesna šta radi.

„Kako da pronađemo Randa?“ – upita, ah ona ga izgleda nije čula. „Moiraina?“