Ponovorođeni Zmaj

Nije želeo da pravi ništa ukrasno ili kitnjasto. U tom trenutku činilo mu se da su jednostavne stvari najbolje. Poče tako što je zaokruglio ivice šipke, a onda udarcima čekića pretvorio sredinu u široko sečivo, dobru šaku i po dugo. Povremeno bi metal vraćao u ugljevlje da bi ostao bledožut, a posle nekog vremena pređe na drugi čekić, upola lakši od prvog. Stanjio je deo iza sečiva, pa ga zatim savio preko roga nakovnja. Na to će kasnije doći drvena drška. Namestivši oštro dleto u rupu na nakovnju, položi usijani metal preko njega. Jedan oštar udarac čekićem odseče alatku koju je načinio. Ili skoro načinio. Biće to nož za poravnavanje dugi pošto se burad sastave, između ostalog. Kada završi. Setio se toga zbog alatke za čišćenje buradi koju je kovač pravio. Čim je odsekao usijani deo, spusti ga u bure sa slanom vodom. Sveža voda je bila za tvrdo kaljenje, za najtvrđi metal, a ulje za najmekše, za dobre noževe, i mačeve, čuo je, ali nikad nije učestvovao u pravljenju nečeg takvog.

Kada se metal dovoljno ohladio, do tuposive boje, izvadi ga iz vode i priđe točkovima za oštrenje. Malo sporog rada na pedalama izglačalo je sečivo. Oprezno ga je ponovo zagrejao. Ovaj put boje su bivale tamnije, najpre boja slame, pa zatim bronze. Kada se bronzana boja zatalasa duž sečiva, on ga ostavi da se ohladi. Nakon toga će se konačno naoštriti. Ako bi ga ponovo stavio da se kali, upropastio bi ovo što je upravo uradio.

„Veoma dobro urađeno“, reče kovač. „Nijedan suvišan pokret. Tražiš posao? Moji šegrti su me upravo napustili, sva trojica, bezvredne budale, tako da bi imao dosta da radiš.“

Perin odmahnu glavom. „Ne znam koliko ću biti u Tiru. Voleo bih da još malo radim, ako nemate ništa protiv. Prošlo je mnogo vremena otkako sam bio u kovačnici, i nedostaje mi. Možda bih mogao da radim što i vaši šegrti.“

Kovač glasno frknu. „Ti si prilično bolji od tih balvana. Samo su se vukli okolo i blenuli, sve vreme mrmljajući o svojim košmarima. Kao da niko sem njih povremeno nema košmare. Da, možeš da radiš ovde, dokle god želiš. Svetlosti, imam narudžbine za dvanaest noževa za dranje, tri srpa, a stolaru dole niz ulicu treba jedna alatka, i... Ne mogu sve ni da nabrojim. Počni s noževima, pa ćemo videti dokle ćemo stići pre mraka.“

Perin se izgubio u poslu. Zaboravio je na sve sem vreline metala, zvonjave čekića i mirisa kovačnice, ali dođe trenutak kad je podigao pogled i video da kovač – rekao je da se zove Dermid Adžala – skida prsluk, i da je na dvorište pao mrak. Sva svetlost dopirala je od ognjišta i dve svetiljke. A Zarina je sedela na nakovnju pored jednog od ugašenih ognjišta i gledala ga.

„Dakle, zaista si kovač, kovaču“, rekla je.

„Zaista jeste, gazdarice“, reče Adžala. „Kaže da je šegrt, ali što se mene tiče, ono što je danas uradio dostojno je majstorskog posla. Dobri udarci, i više no ravnomerni.“ Perin se zbog tih pohvala premesti s noge na nogu, a kovač mu uputi osmeh. Zarina ih obojicu zbunjeno pogleda.

Perin ode da vrati prsluk i kecelju odakle ih je uzeo, ali kada ih skide, odjednom posta svestan Zarininog pogleda na svojim leđima. Kao da ga je dodirivala; na trenutak kao da ga je nadvladao njen biljni miris. Brzo navuče košulju preko glave i na brzinu je upasa, pa obuče kaput. Okrenuvši se vide da se Zarina tajnovito smeši, što ga je uvek uznemiravalo.

„Je li ti ovo namera?“ – upita ga. „Da li si sav ovaj put prešao samo da bi ponovo bio kovač?“ Adžala je zatvarao dvorišna vrata, ali zastade da ih sluša.

Perin podiže teški čekić koji je koristio, s deset funti teškom glavom i držaljem dugim kao njegova podlaktica. Dobro mu je ležao u ruci. Bio je to dobar osećaj. Kovač ga je jednom pogledao u oči i nije ni trepnuo; rad je bio važan, umeće s metalom, a ne boja očiju. „Ne“, tužno reče. „Jednog dana, nadam se. Ali ne još.“ I pođe da vrati čekić na mesto.

„Uzmi ga.“ Adžala pročisti grlo. „Obično ne poklanjam dobre čekiće, ali... Posao koji si danas završio daleko je vredniji od cene tog čekića, a možda će ti i pomoći da dočekaš to jednog dana. Čoveče, ako sam ikad ikoga video stvorenog za kovački čekić, onda si to ti. Zato, uzmi ga. Tvoj je.“

Perin steže držalje. Bio je to dobar osećaj. „Hvala“, reče. „Ne mogu da opišem koliko mi ovo znači.“

„Samo se seti tog jednog dana, čoveče. Samo se seti.“

Dok su odlazili, Zarina ga pogleda i kaza: „Imaš li ti ikakvog pojma koliko su muškarci čudni, kovaču? Ne. Nisam ni mislila.“ Ona pojuri napred, ostavivši ga da jednom rukom drži čekić, a drugom da se češe po glavi.