Ponovorođeni Zmaj

„Pročitala sam svaku reč Zmajskih proročanstava“, tiho reče Moiraina, „u svakom mogućem prevodu, i nigde se ne spominju Aijeli. Slepo se teturamo tamo gde Be’lal tka svoje mreže, a Točak tka Šaru oko nas. Ali da li su Aijeli tkanje Točka, ili Be’lalovo? Lane, brzo mi pronađi ulaz u Kamen. Nama. Brzo nam pronađi ulaz.“

„Kako zapovedaš, Aes Sedai“, reče on, ali toplim glasom, i izgubi se kroz vrata. Moiraina se mrštila zagledana u sto, izgubljena u mislima.

Zarina priđe Perinu i pogleda ga nakrivljene glave. „A šta ćeš ti, kovaču? Izgleda da im je namera da mi čekamo i gledamo dok se oni provode. Mada, neću da se žalim.“

Sumnjao je u to poslednje. „Najpre“, reče joj, „idem da jedem. A onda ću razmišljati o čekiću.“ I pokušati da odgonetnem šta osećam prema tebi. Sokole.

51 Mamac za mrežu

Ninaevi se učini da je krajičkom oka ugledala visokog čoveka tamnoriđe kose u smeđem plaštu koji se vijorio na vetru. Ali kada se okrete da ispod širokog oboda plavog slamnatog šešira koji joj je Ajiluin dala bolje pogleda niz suncem obasjanu ulicu, volovska zaprega već se isprečila između njih. Dok je ona prošla, čovek se izgubio s vidika. Bila je skoro sigurna da mu je na leđima videla drvenu kutiju za flautu, a odeća mu svakako nije bila tairenska. Nemoguće je da je to Rand. To što ga stalno sanjam ne znači da će doći čak s Almotske ravnice.

Bosonog čovek projuri pored nje. Iz košare na leđima virili su mu srpoliki repovi desetak velikih riba. Odjednom se saplete i srebrnaste ribe poleteše mu preko glave. On se dočeka na ruke i kolena, zaprepašćeno gledajući ribe koje su izletele iz košare. Sve do jedne, zarile su se glavom u blato, načinivši pravilan krug. Čak je i nekoliko prolaznika zaprepašćeno pogledalo. Čovek polako ustade, očigledno ne shvatajući da je pokriven blatom. Skide košaru s leđa i poče da vraća ribu u nju, odmahujući glavom i gunđajući sebi u bradu.

Ninaeva trepnu, ali njen posao je bio s ovim kravolikim razbojnikom, koji je stajao u dovratku svoje radnje, a iza njega su s kuka visili krvavi čereci mesa. Ona trznu pletenicu i ošinu ga pogledom.

„U redu“, oštro mu reče, „uzeću, ali ako ovoliko ceniš tako loše parće, ja ti više ne dolazim.“ Ravnodušno slegnuvši ramenima on joj uze novac, a onda umota masnu ovčiju pečenicu u tkaninu koju je Ninaeva izvadila iz kotarice. Ona ga ponovo prostreli pogledom dok je stavljala umotano meso u kotaricu, ali to ga nimalo nije dotaklo.

Okrenula se da pođe i skoro pala. Još se nije navikla na klompe; stalno su se lepile za blato, i nije joj polazilo za rukom da shvati kako ih to ljudi nose. Nadala se da će sunce uskoro osušiti tle, ali imala je neki osećaj da je u tom delu grada blato manje-više sveprisutno.

Opreznim koracima pođe ka Ajiluininoj kući, sve vreme gunđajući sebi u bradu. Sve je bilo bezobrazno skupo, i neizbežno loše, a skoro nikog nije bilo briga – ni kupce, ni prodavce. Osetila je olakšanje kad prođe pored neke žene koja je vikala na prodavca i mahala po jednom ugnječenom crvenkastožutom voćkom – Ninaeva nije znala šta je to; ovde je bilo prilično voća i povrća za koje nikad nije čula – u obe ruke, grdeći ga na sav glas da prodaje smeće, ali čovek ju je samo umorno gledao. Nije se ni trudio da joj odgovori.

Znala je da ima razloga za takve cene – Elejna joj je objasnila o žitu koje pacovi jedu po skladištima jer niko u Kairhijenu ne može da ga kupi, i koliko je značajna trgovina s Kairhijenom postala nakon Aijelskog rata ali to nije bio izgovor za opštu poraženost. Videla je u Dvema Rekama da grad ubije useve, i da ih skakavci pojedu; videla je da ovce uginu od šapa, a duvan se sparuši od bolesti crvenih tačaka, tako da nije bilo ničeg za prodaju kada bi trgovci došli iz Baerlona. Sećala se kada su dve godine zaredom jeli samo čorbu od repe i stari ječam, a lovci su imali sreće ako bi kući doneli žgoljavog zeca, ali Dvorečani bi se uvek digli na noge i vratili poslu. Ovi ljudi su iskusili samo jednu lošu godinu, a njihovi ribolovci i drugi zanati bili su veoma uspešni. Nije imala strpljenja s njima. Nevolja je bila u tome što je znala da bi trebalo da bude malo trpeljivija. Bili su neobični ljudi neobičnih običaja. Ono što je ona shvatala kao kukavičluk za njih je bilo svakodnevica, čak i za Ajiluin i Sandara. Trebalo bi da bude malo trpeljivija.

A zašlo ne i s Egvenom? Tu misao odbaci. Devojka se odvratno ponašala – napadala najočiglednije predloge i prigovarala najrazumnijim stvarima. Čak i kada je bilo sasvim jasno šta bi trebalo da urade, Egvena je htela da je u to ubeđuju. Ninaeva nije navikla da ikoga ubeđuje, pogotovu ne nekoga kome je menjala pelene. To što je od Egvene bila samo sedam godina starija, nije menjalo računicu.