Ponovorođeni Zmaj

Sve je to zbog košmara, reče sebi. Ne razumem šta znače, a sada ih i Elejna i ja imamo. Ne znam ni to šta znači, a Sandar ništa neće da kaže, izuzev da dalje traži, a ja sam tako besna... dode mi da pljunem! Trznu pletenicu tako snažno da ju je zabolelo. Barem je ubedila Egvenu da više ne koristi ter’angreal, da ga vrati u torbicu, umesto da ga stalno nosi uz kožu. Ako Crni ađah koristi Tel’aran’riod... O toj mogućnosti nije želela ni da razmišlja. Pronaći ćemo ih!

„Platiće one meni“, progunđa. „Mene da prodaju kao ovcu! Da me love kao životinju! E, sada sam ja lovac, a ne zec! Ta Moiraina! Da nikad nije došla u Emondovo Polje, nekako bih naučila Egvenu. A Rand... mogla sam... mogla sam nešto da uradim.“ Znala je da ništa od toga nije istina i zbog tog joj je bilo još gore. Mrzela je Moirainu skoro koliko Lijandrin i Crni ađah, možda isto koliko je mrzela Seanšane.

Kako zađe za ugao, Džuilin Sandar odskoči da ga ne bi zgazila. Ma koliko naviknut bio na klompe, skoro se saplete o njih i samo ga je štap spasao da ne padne u blato. Saznala je da se to bledo drvo zove bambus, da je snažnije no što deluje.

„Gazdarice – uh – gazdarice Marim“, reče Sandar, povrativši ravnotežu. „Ja sam... tražio sam te.“ Oprezno joj se nasmeši. „Jesi li ti to ljuta? Što se tako mrštiš na mene?“

Ona se malo smiri. „Nisam se mrštila na tebe, gazda Sandare. Kasapin... Nije bitno. Zašto si me tražio?“ Dah joj stade. „Jesi li ih pronašao?“

Sandar se osvrte kao da sumnja na prolaznike da prisluškuju. „Da. Da, moraš da pođeš sa mnom. Ostale čekaju. Ostale. I majka Gvena.“

„Zašto se tako trzaš? Da te nisu otkrile?“ – oštro ga upita Ninaeva. „Zašto si uplašen?“

„Ne! Ne, gazdarice, ja – nisam se razotkrio.“ Pogled mu ponovo polete unaokolo, i on joj priđe bliže da bi zadihano prošaptao: „Te žene što ih tražite, one su u Kamenu! Gošće Visokog lorda! Visokog lorda Samona! Zašto ste ih nazvali lopovima? Visoki lord Samon!“ – skoro zaskiča. Lice mu se orosi znojem.

U Kamenu! S Visokim lordom! Svetlosti, kako ćemo sada da ih uhvatimo? Natera sebe da se smiri. „Samo polako“, reče smirujući ga. „Samo polako, gazda Sandare. Sve ćemo ti objasniti.“ Nadam se da ćemo moći. Svetlosti, ako otrči u Kamen da tom Visokom lordu kaže da ih tražimo... „Pođi sa mnom do majke Gvene. Džoslin, Karila i ja sve ćemo ti objasniti. Zaista. Hajde.“

On kratko i nelagodno klimnu glavom, pa pođe sa njom, držeći se koraka koji je ona na klompama mogla da prati, iako se činilo da bi rado potrčao.

Stigoše do kuće Mudre žene i Ninaeva požuri do stražnjih vrata. Koliko je videla, niko nikada nije koristio prednja vrata, pa ni sama majka Gvena. Konji su sada bili privezani za bambusove štapove – podalje od Ajiluininih mladih smokava i povrća – a sedla i ostatak opreme za jahanje unele su unutra. Ovog puta nije zastala da potapše Gaidina po glavi i kaže mu da je dobar dečko, pametniji od svog imenjaka. Sandar stade da očisti štapom blato s klompi, ali ona požuri u kuću.

Ajiluin Gvena je sedela u jednoj od svojih stolica s visokim naslonom povučenoj na sredinu prostorije. Ruke su joj visile niz telo. Sedokosa žena iskolačila je oči od besa i straha, i žestoko se borila, iako joj se ni mišić nije micao. Ninaevi nije bilo potrebno da oseti tanano tkanje Vazduha da bi znala šta se dogodilo. Svetlosti, pronašle su nas! Oganj te spalio, Sandare!

Bes je ispuni i poruši u njoj zidine koje su joj obično prečile pristup Moći. Kotarica joj ispade iz ruke, a ona se pretvori u beli pupoljak na žbunu crnog gloga, otvorivši se da prigrli saidar, otvorivši... Kao da nalete na još jedan zid, zid od čistog stakla; osećala je Istinski izvor, ali zid je zagradio sve izuzev žudnje da je Jedna moć ispuni.

Kotarica tresnu o pod i preturi se. Vrata se iza Ninaeve otvoriše i uđe Lijandrin, a za njom crnokosa žena s belim pramenom iznad levog uva. Obe su bile u dugim svilenim haljinama, golih ramena, a okruživao ih je sjaj saidara.

Lijandrin zagladi svoju crvenu haljinu i nasmeši se onim svojim usnama napućenim poput ružinog pupoljka. Prelepo lice ozario joj je okrutan osmeh. „Shvataš, zar ne, divljakušo“, poče, „nemaš...“