Ponovorođeni Zmaj

Ninaeva je iz sve snage udari po ustima. Svetlosti, moram da pobegnem. Nadlanicom je tako snažno tresnula Rijanu da crnokosa žena zastenja i pade na svoju svilom pokrivenu pozadinu. Mora da su i ostale tu, ali ako prođem kroz vrata, ako pobegnem dovoljno daleko, neće moći da drže štitove oko mene. Moći ću nešto da uradim.

Silovito odgurnu Lijandrin od vrata. Samo da pobegnem njihovim štitovima, i ja ću...

Sa svih strana oseti udarce. Ni Lijandrin, kojoj je krv kapala iz krajička sada stisnutih usana, ni Rijana, raščupane kose i razdrljene zelene haljine, nisu se ni makle. Ninaeva oseti tokove Vazduha oko sebe, baš kao što je osećala udarce. I dalje se borila da stigne do vrata, ali shvati da je sada na kolenima, i da nevidljivi udarci ne prestaju. Nepostojeće motke i pesnice tukle su je po leđima i trbuhu, glavi i kukovima, ramenima, grudima, nogama, glavi. Zaječa i skupi se u loptu, pokušavajući da se zaštiti. Oh, Svetlosti, pokušala sam. Egvena! Elejna! Pokušala sam! Ni glasa neću pustiti! Oganj vas spalio, možete me nasmrt pretući, ali ćutaću!

Udarci prestadoše, ali Ninaeva je i dalje drhtala, izubijana od glave do pete.

Lijandrin kleknu pored nje i rukama obuhvati kolena. Svila zašušta o svilu. Obrisala je krv sa usana. Tamne oči streljale su je pogledom, a na licu joj više nije bilo osmeha. „Možda si preglupa da bi znala kada si poražena, divljakušo. Borila si se divlje skoro kao ona druga glupača, ona Egvena. Skoro da je poludela. Morate naučiti da se pokorite. Naučiće te da se pokorite.“

Ninaeva zadrhta i ponovo posegnu za saidarom. Nije gajila neke nade, ali morala je nešto da uradi. Probivši se kroz svoj bol, posegnu... i udari o onaj nevidljivi štit. Lijandrin se ponovo nasmeši. To je sada bila sumorna sreća zlobnog deteta koje muvama kida krila.

„Ako ništa drugo, ova nam ne treba“, reče Rijana, i stade pored Ajiluin. „Zaustaviću joj srce.“ Ajiluin oči skoro iskočiše iz glave.

„Ne!“ Lijandrinine kratke pletenice boje meda razleteše se kada munjevito okrete glavu. „Prebrzo uvek ti ubijaš, a samo Veliki gospodar da iskoristi može mrtve.“ Nasmeši se ženi koju su nevidljivi lanci držali u stolici. „Vojnike koji su došli s nama videla si, starice. Znaš ko nas u Kamenu čeka. Visoki lord Samon. Pričaš li o ovome što se danas odigralo u tvojoj kući, zadovoljan biti neće. Držiš li za zubima jezik, živećeš, i služiti jednog dana možda. Brbljiva budeš li, samo Velikog gospodara Mraka služićeš, i to s one strane groba. Šta biraš?“

Ajiluin odjednom pomeri glavu. Zatrese sedim kovrdžama, pokušavajući da dođe do reči. „Ja... ćutaću“, poraženo reče, a onda posramljeno pogleda Ninaevu. „Šta i ako progovorim? Visoki lord bi mogao da mi skine glavu dizanjem obrve. Šta mogu da uradim, devojko? Šta?“

„U redu je“, umorno odvrati Ninaeva. Kome bi mogla da ispriča? Jedino bi mogla da pogine. „Znam da bi nam pomogla, samo da možeš.“ Rijana se grohotom nasmeja. Ajiluin klonu, potpuno oslobođena stega, ali samo je sedela, zagledana u svoje šake u krilu.

Lijandrin i Rijana digoše Ninaevu na noge i gurnuše je prema prednjem delu kuće. „Budeš li nam pravila nevolje“, reče joj crnokosa žena, „nateraću te da samu sebe odereš i igraš bez kože.“

Ninaeva se skoro nasmeja. Kakve bih ja nevolje mogla da pravim? Bila je odsečena od Istinskog izvora. Uboji su je toliko boleli da je jedva mogla da stoji. Šta god da pokuša, smirili bi je kao da je malo dete. Ali zalečiću se ja, vatra vas sagorela, a vi ćete se negde okliznuti! A kada to bude...

U prednjoj sobi bilo je ljudi. Dva krupna vojnika s okruglim kalpacima podvijenih oboda, u sjajnim prsnicima preko onih crvenih kaputa naduvanih rukava. Lica orošenih znojem, kolutali su očima kao da su prestravljeni. Tu je bila Amiko Nagojin, vitka i lepa, dugovrata i bele puti. Delovala je nevino kao devojčica koja bere cveće. Lice Džoije Bajir izgledalo je prijateljski, uprkos bezvremenog spokoja žene koja je dugo koristila Moć. Podsećala je na neku ljubaznu baku, iako joj godine nisu sedim vlasima dotakle tamnu kosu, niti glatko lice borama. Sive oči su joj više podsećale na maćehe iz priča, one što ubijaju decu muževljeve prve žene. Obe žene sijale su od Moći.