Ponovorođeni Zmaj

Elejna je stajala između dve Crne sestre. Lice joj beše natečeno, jedan rukav na haljini dopola pocepan. „Žao mi je, Ninaeva“, ukočeno reče, kao da je boli vilica. „Primetile smo ih tek kada je bilo prekasno.“

Egvena je ležala na podu, lica oteklog od modrica, skoro neprepoznatljivog. Kada Ninaeva i njena pratnja uđoše, jedan od krupnih vojnika prebaci Egvenu preko ramena. Visila je mlitavo kao poluprazna vreća ječma.

„Šta ste joj uradile?“ – viknu Ninaeva. „Vatra vas spalila, šta...“ Nešto je tako snažno udari po ustima da na trenutak obnevide.

„De, de“, reče Džoija Bajir i osmehnu se. Ali pogled joj beše surov. „Neću trpeti tu neke zahteve, ili psovke“, i govorila je kao baka. „Govori samo kada ti se neko obrati.“

„Rekla sam ti da devojka da prestane boriti se nije htela, da?“ – kaza Lijandrin. „Neka to tebi nauk bude. Nevolje li neke pokušaš, ništa nežnije biti s tobom nećemo.“

Ninaeva je tako snažno želela da učini nešto za Egvenu, ali dopustila je da je izguraju na ulicu. Naterala ih je da je guraju; na taj način im se suprotstavljala, odbijala da sarađuje, ali u tom trenutku jedino je to mogla.

Blatnjava ulica bila je skoro prazna, kao da su svi odlučili kako je mnogo bolje da budu negde drugde. A ono nekoliko ljudi žurilo je niz ulicu ni ne pogledavši sjajnu crnu kočiju i zapregu od šest belih konja s visokim belim perjanicama. Na vozarevom sedištu bio je kočijaš odeven kao vojnici, ali bez oklopa i mača. Drugi sluga otvori vrata kada izađoše iz kuće. Pre no što ih je otvorio, Ninaeva ugleda znak oslikan na njima. Srebrna oklopna rukavica stegnuta u pesnicu oko krezubih munja.

To je valjda bio simbol Visokog lorda Samona – mora da je Prijatelj Mraka, ako ima posla s Crnim ađahom. Svetlost ga spalila! – ali više ju je zanimao čovek koji pade na kolena u blato kad ih je ugledao. „Nek si spaljen, Sandare, zašto...?“ Poskočila je osetivši nešto kao udarac šibe preko ramena.

Džoija Bajir prekorno se nasmeši i zapreti prstom. „Imaj poštovanja, dete. Ili ćeš ostati bez tog jezika.“

Lijandrin se nasmeja. Ščepa Sandara za kosu i iskrivi mu glavu. On je pogleda kao verni pas – ili džukela koja očekuje udarac nogom. „Ne budi stroga suviše prema čoveku ovom.“ Čak je i „čovek" izgovarala kao "pseto“. „Morao je da bude... ubeđen... da služi. Ali veoma dobra ja sam u ubeđivanju, ne?“ Ponovo se nasmejala.

Sandar smućeno pogleda Ninaevu. „Morao sam, gazdarice Marim. Ja... morao sam.“ Lijandrin ga steže za kosu i on je ponovo pogleda kao odano pseto.

Svetlosti, pomisli Ninaeva. Šta su mu to uradile? Šta li će nama uraditi?

Nju i Elejnu grubo uguraše u kočiju, a Egvenu spustiše između njih dve. Njoj glava pade na grudi. Lijandrin i Rijana popeše se za njima i zauzeše sedišta koja su gledala ka kočijašu, i dalje okružene sjajem saidara. Ninaevi u tom trenutku nije bilo baš stalo do toga kuda su ostali otišli. Želela je da dosegne Egvenu, da je dodirne i ublaži joj ozlede, ali nije mogla ni da se mrdne ispod vrata. Tokovi Vazduha vezali su ih sve tri kao slojevi čvrsto obmotane ćebadi. Kočija se pokrenu, ljuljajući se u blatu uprkos kožnim oprugama.

„Ako ste je povredile...“ Svetlosti, vidim da su je podredile. Zašto ne kažem ono što mislim? Ali skoro da joj ništa lakše nije bilo da izusti te reči nego što bi bio pokušaj da podigne šaku. „Ako ste je ubile, neću počinuti dok sve ne završite kao besni psi.“

Rijana je ošinu pogledom, ali Lijandrin samo frknu. „Potpuna budala biti nemoj, divljakušo. Žive ste potrebne. Uhvatiti se ništa neće na mrtav mamac.“

Mamac? Za šta? Za koga? „Ti si budala, Lijandrin! Zar misliš da smo ovde same? Samo nas tri, i to čak ni pune Aes Sedai? Mi jesmo mamac, Lijandrin. A ti si upala u klopku kao debela guska.“

„Ništa joj ne pričaj!“ – oštro kaza Elejna, a Ninaeva trepnu pre no što shvati da joj devojka pomaže. „Ako dopustiš svom besu da se otrgne, reći ćeš im ono što ne smeju čuti. Moraju nas uvesti u Kamen. Moraju...“

„Tišina!“ – odreza Ninaeva. „Ti si pustila svoj jezik!“ Elejna uspe da ispod modrica deluje posramljeno. Neka malo razmišljaju o ovome, pomisli Ninaeva.

Ali Lijandrin se samo nasmeši. „Kada s ulogom mamca završite, sve ćete nam reći. Želećete. Kažu da ćeš jednog dana biti veoma snažna, ali ja ću se postarati da meni uvek pokorna budeš, čak i pre no što Veliki gospodin Be’lal uradi šta namerava s tobom. Poslao je po Mirdraale. Njih trinaest.“ Nakon tih reči ljupke joj se usne izviše u osmeh.

Ninaevi se prevrnu stomak. Jedan od Izgubljenih! Sva otupe. Mračni i svi Izgubljeni zatočeni su u Šajol Gulu, rukom Tvorčevom u trenutku stvaranja.