Ponovorođeni Zmaj

Niko ga u trpezariji nije ni pogledao, čoveka zlatnih očiju s kovačkim čekićem. Popeo se do svoje sobe, setivši se da zapali sveće. Sekira i tobolac visili su mu o istom klinu na zidu. U jednoj ruci odmeri sekiru, a u drugoj čekić. Po težini metala, sekira sa svojim sečivom oblika polumeseca i debelim šiljkom bila je dobrih pet ili šest funti lakša od čekića, ali kao da je bila desetostruko teža. Vrativši sekiru za pojas, spustio je čekić na pod ispod klina, oslonivši držalje o zid. Držalja sekire i sečiva skoro se dodirnuše. Dva parčeta drveta jednake debljine. Dva komada metala, skoro iste težine. Dugo je samo sedeo na stolici i gledao ih. Tako ga je Lan i zatekao.

„Hajde, kovaču. Moramo o nečemu da porazgovaramo.“

„Ja jesam kovač“, reče Perin, a Zaštitnik se namršti.

„Nemoj sad da mi ludiš, kovaču. Ako ne možeš više da se staraš o sebi, možda nas sve survaš niz planinu.“

„Staraću se ja o sebi“, odreza Perin. „Učiniću šta se mora. Šta hoćeš?“

„Tebe, kovaču. Zar ne slušaš? Hajde, seljačiću.“

Na ime kojim ga je Zarina tako često zvala skoči besno na noge, ali Lan se već bio okrenuo. Perin požuri u hodnik i pode za njim do prednjeg dela gostionice, nameravajući da kaže Zaštitniku kako je sit "kovača" i "seljačića“, i da se zove Perin Ajbara. Zaštitnik uđe u jedinu odvojenu sobu za ručavanje u gostionici, okrenutu ka ulici.

Perin za njim. „Slušaj, Zaštitnice, ja...“

„Ti slušaj, Perine“, kaza Moiraina. „Ćuti i slušaj.“ Lice joj beše spokojno, ali pogled i glas sumorni.

Perin ne beše opazio da u sobi ima još nekog sem njega i Zaštitnika, koji se jednom rukom oslonio na hladan kamin. Moiraina je sedela za stolom na sredini sobe. Bio je to jednostavan komad nameštaja od crnog hrasta. U ostalim stolicama visokih izrezbarenih naslona niko nije sedeo. Na suprotnom kraju sobe od Lana, Zarina se mrštila naslonjena o zid, a Loijal je sedeo na podu, pošto su mu stolice bile male.

„Drago mi je što si odlučio da nam se pridružiš, seljačiću“, naruga se Zarina. „Moiraina ništa nije htela da kaže dok ti nisi došao. Samo nas gleda kao da odlučuje ko će da umre. Ja...“

„Ućuti“, oštro joj kaza Moiraina. „Jedan od Izgubljenih je u Tiru. Visoki lord Samon je Be’lal.“ Perin zadrhta.

Loijal čvrsto stisnu oči i zaječa. „Mogao sam da ostanem u stedingu. Dosad bih verovatno bio srećno oženjen nekom koju mi je majka odabrala. Majka mi je dobra žena, i ne bi mi našla lošu suprugu.“ Uši su mu se potpuno sakrile u čupavoj kosi.

„Možeš se vratiti u Steding Sangtai“, kaza Moiraina. „Pođi odmah, ako želiš. Neću te zaustavljati.“

Loijal otvori jedno oko. „Mogu da idem?“

„Ako želiš“, reče mu ona.

„Oh.“ Otvorio je i drugo oko, pa se počešao po obrazu tupim prstima veličine kobasica. „Pretpostavljam... pretpostavljam da... ako već imam izbora... da ću ostati sa svima vama. Uhvatio sam dosta beležaka, ali ni izbliza dovoljno da završim knjigu, a ne bih voleo da ostavim Perina, i Randa...“

Moiraina ga prekide hladnim glasom. „Dobro, Loijale. Drago mi je što ostaješ. Biće mi milo da iskoristim ono što znaš. Ali dok se ovo ne završi, nemam vremena da slušam tvoje jadikovke!“

„Pretpostavljam“, nesigurnim glasom reče Zarina, „da nema nikakvih izgleda da ja odem?“ Pogledala je Moirainu i zadrhtala. „Tako sam i mislila. Kovaču, platićeš mi ako preživim ovo.“

Perin je zbunjeno pogleda. Ja! Glupa žena misli da je ovo moja krivica? Zar sam je ja zvao? Otvori usta, primeti Moirainin pogled, i smesta ih zatvori. Trenutak kasnije reče: „Da li hoće Randa? Da ga spreči, ili da ga ubije?“

„Mislim da ne“, tiho mu odvrati ona. Glas joj beše kao hladan čelik. „Namera mu je, bojim se, da dopusti Randu da uđe u Srce Kamena i uzme Kalandor, a onda da mu ga otme. Bojim se da namerava da Ponovorođenog Zmaja da ubije oružjem koje bi trebalo da ga obznani svetu.“

„Hoćemo li ponovo da bežimo?“ – upita Zarina. „Kao u Ilijanu? Nikad nisam pomišljala da ću bežati, ali kada sam polagala Lovačku zakletvu nisam ni mislila da ću naleteti na Izgubljene.“

„Ovaj put“, odgovori Moiraina, „nećemo bežati. Ne smemo se usuditi. Svetovi i vreme počivaju na Randu, na Ponovorođenom Zmaju. Ovaj put, borićemo se.“

Perin se teskobno promeškolji. „Moiraina, za to o čemu govoriš rekla si nam da ne smemo o tome ni misliti. Jesi zaštitila ovu sobu od slušanja, zar ne?“ Kada ona odmahnu glavom, Perin zgrabi sto tako snažno da tamna hrastovina zaškripa.

„Ne pričamo o Mirdraalima, Perine. Niko ne zna snagu Izgubljenih, izuzev da su Išamael i Lanfear bili najjači, ali najslabiji od njih bi s više od milje razdaljine osetio moj štit. I u trenu nas pokidao na paramparčad. Pri tom, veoma je lako moguće, ni ne makavši se s mesta.“

„Hoćeš da kažeš kako može da te zgazi“, promrmlja Perin. „Svetlosti! Šta ćemo onda da radimo? Možemo li bilo šta da uradimo?“