Ponovorođeni Zmaj

Čim spustiše drvenu stazu na kraju barke, on povede Koraka za Moirainom i Lanom. Golemo obličje Kamena Tira bilo im je s leve strane. Uprkos ogromnom barjaku na vrhu, podsećalo je na planinu. Nije želeo da gleda ka Kamenu, ali bilo je nemoguće da pogleda grad a da ne vidi i tvrđavu. Da li je već ovde? Svetlosti, ako je već pokušao da uđe u to, možda su ga ubili. A onda bi sve bilo nizašta.

„A šta ćemo ovde pronaći?“ – upita Zarina iza njega. Nije prestala da postavlja pitanja; samo ih nije postavljala Aes Sedai i Zaštitniku. „U Ilijanu smo videli Sive ljude i Divlji lov. Šta je u Tim – kad neko tako silno želi da mu ne prilazite?“

Perin se osvrnu unaokolo. Izgleda da niko od lučkih radnika ništa nije čuo. Bio je siguran da bi u suprotnom osetio miris straha. Prečuta oštar odgovor. Ona je bila brža na jeziku, i oštrija.

„Voleo bih da nisi tako poletna“, protutnja Loijal. „Nemoj misliti da će biti lako kao u Ilijanu, Faila.“

„Lako?“ – promrmlja Zarina. „Lako! Loijale, skoro smo dvaput poginuli za jednu noć. Ilijan je sasvim dovoljan za Lovačku pesmu. Otkud ti je to lako?“

Perin se namršti. Samo da Loijal nije odlučio da Zarinu zove tim imenom, koje ga je bez prestanka podsećalo kako Moiraina misli da je ona Minin soko. Perin se stalno pitao da li je ona ta prelepa žena na koju ga je Min upozorila. ništa drugo, još nisam naleteo na jastreba. Niti na Tuata’ana s mačem! Ako to ne bi bilo nešto najčudnije, ja sam trgovac vunom!

„Prekini da zapitkuješ, Zarina“, reče i baci se u sedlo. „Saznaćeš zašto smo ovde kada Moiraina odluči da ti kaže.“ Trudio se da ne gleda ka Kamenu.

Pogledala ga je onim tamnim kosim očima. „Mislim da ni ti ne znaš zašto, kovaču. Mislim da mi zato ne govoriš, jer zapravo ne znaš. Priznaj, seljačiću.“

On neznatno uzdahnu i potera konja za Moirainom i Lanom. Zarina nije tako oštro napadala Loijala kada bi Ogijer odbio da joj odgovori. Mislio je da je to zato jer pokušava da ga natera da je zove onim imenom. Ali joj neće poći za rukom.

Moiraina je nauljeni plašt privezala iza sedla, preko bezazlenog zavežljaja u kome je bio Zmajev barjak, i uprkos vrelini odenula plavi laneni plašt iz Ilijana. Široka kapuljača skrivala joj je lice, a prsten Velike zmije visio je na vrpci oko vrata. U Tiru, rekla je, ne postoji zabrana prisustva Aes Sedai, već samo usmeravanja, ali Branitelji Kamena pomno motre na sve žene s tim prstenom. Tokom ove posete Tiru nije želela da je iko drži na oku.

Lan je svoj plašt koji menja boje strpao u bisage još pre dva dana, kada je postalo očigledno da onaj ko je poslao Psomrake – Samael, pomisli Perin, pa zadrhta i pokuša da skrene misli s tog imena – ko god da je to bio, više nikog nije odaslao. Zaštitnik nije popustio pred vrelinom Ilijana, pa nije ni pred manjom zaparom Tira. Njegov sivozeleni kaput bio je do kraja zakopčan.

Perin je dopola raskopčao kaput i razvezao okovratnik košulje. U Tiru je možda malčice svežije no u Ilijanu, ali i dalje je bilo vrelo kao u Dvema Rekama leti. Kao i uvek posle kiše, od vlage u vazduhu samo je bilo još gore. Sekiru je okačio o visoku jabuku sedla. Tu mu je bila pri ruci, ako mu zatreba, a osećao se bolje što je ne nosi.

Iznenadio se kada je video da su prvih nekoliko ulica kroz koje su projahali blatnjave. Koliko je on video, samo su po selima i omanjim varošima ulice bile od nabijene zemlje, a Tir je bio jedan od velikih gradova. Ali izgleda da to ljudima nije smetalo. Mnogi su išli bosonogi. Neko vreme bile su mu zanimljive žene koje su hodale na malim drvenim platformama, i pitao se zašto ih svi ne nose. One vrećaste pantalone na muškarcima delovale su kao da je u njima svežije no u pripijenim koje je on imao na sebi, ali bio je siguran da bi se osećao kao budala ako ih obuče. Pomisli kako bi izgledao u tim pantalonama i s nekim od onih okruglih slamnatih šešira na glavi, i nasmeja se.

„Šta ti je smešno, Perine?“ – upita Loijal. Uši su mu toliko klonule da mu je kosa pokrila ćube. Zabrinuto je zagledao ljude na ulici. „Ovaj narod ovde deluje... poraženo, Perine. Nisu ovako izgledali kada sam poslednji put ovde bio. Niko ne zaslužuje da ovako izgleda, čak ni ljudi koji su posekli svoj gaj.“

Perin poče da posmatra lica oko sebe, umesto sve odjednom, i vide da je Loijal u pravu. Previše je bilo onih kojima je nešto nedostajalo. Nada, možda. Radoznalost. Jedva da su pogledali družinu koja je jahala niz ulicu, izuzev da se sklone konjima s puta. Ogijer, na životinji veličine konja za vuču, kao da je bio Lan, ili Perin.