Ponovorođeni Zmaj

Gostioničar odmahnu glavom. „Ja? Ja da trgovca prijavim Braniteljima? Ne bi ni pogledali njegove kockice. Samo jednu reč da kaže, i ja bih u lancima radio po kanalima u Zmajevim prstima. Mogao bi u mestu da me saseče, i Hranitelji bi rekli da sam zaslužio. Možda će otići posle nekog vremena.“

Met iskrivi lice. „Ako ga ja razotkrijem, hoće li to biti dovoljno? Hoćeš li onda pozvati stražu, ili Branitelje, ili koga već?“

„Ne razumeš. Ti si stranac. Čak i ako je i on izdaleka, to je bogat čovek, važan.“

„Čekaj ovde“, reče Met Tomu. „Nemam nameru da mu dozvolim da stigne Egvenu i ostale, šta god bilo potrebno.“ Zevnu i odgurnu stolicu.

„Stani, dečko“, pozva ga Tom, tiho ali žurno. Zabavljač takođe ustade. „Oganj te spalio, ne znaš u šta se upuštaš!“

Met mu mahnu da ostane gde je i priđe Komaru. Niko drugi nije prihvatio bradonjin izazov, i on sa zanimanjem odmeri Meta kada ovaj osloni štap o sto i sede.

Osmotrio je Metov kaput i potcenjivački se iscerio. „Hoćeš da položiš bakrenjake u opkladu, seljačiću? Ja ne traćim vreme...“ Ućuta kad Met spusti na sto andorsku zlatnu krunu i zevnu, ne pokušavajući da pokrije usta. „Malo pričaš, seljačiću, mada bi mogao naučiti da se ponašaš, ali zlato ima svoj glas i nisu mu potrebni maniri.“ Protresao je kožnu čašu i izručio kockice. Smejao se i pre no što su pale, pokazavši tri krune i dve ruže. „Nećeš moći bolje od toga, seljače. Možda u tim prnjama što ih nosiš imaš još skrivenog zlata koje bi hteo da izgubiš? Šta si uradio? Opljačkao svog gospodara?“

Ruka mu krenu ka kockama, ali Met ih zgrabi pre njega. Komar ga ošinu pogledom, ali mu dade čašu. Ako oba bacanja budu ista, bacače ponovo sve dok neko ne pobedi. Met se nasmeši dok je zveckao kockicama. Nije nameravao da Komaru pruži priliku da ih promeni. Ako tri ili četiri puta zaredom svako bacanje bude isto – svaki put potpuno isto – čak će i ti Branitelji slušati. Čitava trpezarija će videti o čemu je reč; moraće da stanu uz njega.

Prosu kocke na sto. One čudno odskočiše. Oseti kako se – nešto – menja. Kao da mu je sreća podivljala. Čitava soba kao da se zavrte oko njega, cimajući kockice nevidljivim nitima. Iz nekog razloga htede da pogleda ka vratima, ali zadrža pogled na kockama. Stadoše. Komaru oči samo što nisu iskočile iz glave.

„Izgubio si“, tiho kaza Met. Ako mu je sreća toliko dobra, možda je došlo vreme da je iskoristi. Neki glasić u glavi reče mu da stane i razmisli, ali bio je preumoran da bi slušao. „Mislim da si skoro istrošio svoju sreću, Komare. Ako si naškodio onim devojkama, u potpunosti je otišla.“

„Nisam ih čak ni naša...“ – zausti Komar i dalje gledajući kockice, a onda trže glavu. Potpuno je prebledeo. „Otkud znaš kako se zovem?“

Znači, nije ih pronašao. Srećo, slatka srećo, budi sa mnom. „Vrati se u Kaemlin, Komare. Reci Gebrilu kako nisi mogao da ih pronađeš. Reci mu da su mrtve. Reci mu šta god hoćeš, ali noćas idi iz Tira. Ako te ponovo vidim, ubiću te.“

„Ko si ti?“ – drhtavo upita grmalj. „Ko...“ Već sledećeg trenutka skoči i isuka mač.

Met prevrnu sto, gurnuvši ga ka njemu, i zgrabi svoj štap. Zaboravio je koliko je Komar krupan. Bradonja uzvrati gurnuvši sto nazad ka njemu. Met pade preko stolice, jedva zadržavši štap u rukama, a Komar baci sto u stranu i krete da ga ubode. Met ga skupljenim nogama ritnu u trbuh ne bi li ga zaustavio, i nespretno postavi štap, tek toliko da odbije mač. Ali udarac mu izbi štap iz ruku, i on zgrabi Komarov zglob, zadržavši sečivo jedva podlanicu od lica. Zastenjavši, baci se unazad, odbacivši se nogama što je snažnije mogao. Komar razrogači oči dok je leteo preko Meta i tresnu na sto, licem prema tavanici. Met zgrabi štap, ali kada ga uhvati, vide da se Komar ne miče.

Grmalj je ležao s kukovima i nogama povrh stola, a ostatkom tela na podu. Ljudi koji su sedeli za tim stolom već su bili na nogama, podalje od njega, i kršili ruke zgledajući se bojažljivo. Čitava trpezarija ispuni se zabrinutim žamorom. Met to nije očekivao.

Mač je Komaru bio nadohvat ruke, ali on se ni ne mrdnu. Doduše, pratio je pogledom Meta, koji šutnu mač i kleče pored njega. Svetlosti! Mislim da mu je kičma slomljena! „Rekao sam ti da ideš, Komare. Sreća ti je do kraja potrošena.“

„Budalo“, prodahta grmalj. „Zar... misliš... da sam ih ja... jedini... lovio? Neće... poživeti do...“ I dalje je ukočeno gledao Meta, otvorenih usta, ali ništa više ne reče. Niti će.

Met je zurio u te staklaste oči, pokušavajući da čistom snagom volje istera reći iz mrtvaca. Ko još, oganj te spalio? Ko? Gde su? Moja sreća. Vatra me sagorela, šta se desilo s mojom srećom? Posta svestan da ga gostioničar izbezumljeno vuče.