Ponovorođeni Zmaj

Iz malog dvorišta s bazenom i ribicama Talanvor brzo povede Meta do velikog dvorišta ispred Palate, iza visokih pozlaćenih kapija koje su se presijavale na suncu. Uskoro će podne. Met oseti poriv da pobegne odatle, neku potrebu za hitnjom. Bilo mu je teško da se drži koraka mladog starešine. Ljudi bi se začudili da ga vide kako trči, a sem toga, možda je sve zaista i bilo onako kako se u onom dvorištu činilo. Možda Gebril zaista nije sumnjao da on zna. Možda. Setio se onih skoro crnih očiju, kako su ga zgrabile i zarile mu se u glavu. Svetlosti, možda. Natera sebe da hoda polako kao da ima sve vreme ovog sveta – Samo zblenuti balvan sa sela koji bleji u ćilime i zlato. Samo obična seljačina, koja nikad ne bi pomislila da bi mu neko mogao zabiti nož u leđa – sve dok ga Talanvor ne izvede kroz vratanca u jednom krilu velike kapije, pa izađe za njim.

Debeli vojnik s pacovskim očima i dalje je bio tu s gardistima. Ponovo pocrvene kada vide Meta. Ali pre no što stiže da otvori usta, Talanvor reče: „Predao je kraljici pismo od kćeri naslednice. Budi zadovoljan, Elbere, što ni Morgaza ni Gebril nisu saznali kako si pokušao da ga sprečiš. Poruka gospe Elejne bila je lordu Gebrilu veoma zanimljiva.“

Elberovo crveno lice pobele kao njegov okovratnik. Ošinu Meta pogledom, i odgega se niz red stražara. Sitne, upale oči vrebale su mu kroz prečage vizira, kao da bi voleo da utvrdi jesu li primetili njegov strah.

„Hvala ti“, kaza Met Talanvoru. I mislio je tako. U potpunosti je zaboravio na debelog, sve dok se ponovo nije našao licem u lice s njim. „Ostaj mi zdravo, Talanvore.“

Zaputi se preko ovalnog trga, pokušavajući da ne hoda prebrzo, i iznenadi se kada Talanvor pođe za njim. Svetlosti, da li je on Gebrilov ili Morgazin? Taman poče da ga svrbi između plećaka, kao da će ga tu nož probosti – On ne zna, plamen me spalio! Gebril nema pojma da ja znam! – kada mladi zapovednik konačno progovori.

„Jesi li dugo boravio u Tar Valonu? U Beloj kuli? Dovoljno dugo da nešto saznaš?“

„Bio sam tamo samo tri dana“, oprezno odgovori Met. Rekao bi da je bilo čak i manje – da je mogao da preda pismo a da ne kaže da je bio u Tar Valonu, učinio bi tako – ali mislio je da mu niko ne bi poverovao kako je prešao sav taj put da bi video sestru i istog dana otišao. Tako mi Svetlosti, šta to on traži? „Saznao sam ono što sam za to vreme video. Ništa bitno. Nisu me vodili okolo i pričali mi stvari. Otišao sam samo da vidim Elsu.“

„Mora da si nešto čuo, čoveče. Ko je Šerijam? Da li razgovor s njom u njenoj radnoj sobi nešto znači?“

Met snažno odmahnu glavom da bi sakrio izraz olakšanja na licu. „Ne znam ko je ona“, iskreno odvrati. Možda je i čuo Egvenu, ili možda Ninaevu, kako je spominju. Možda je to neka Aes Sedai? „Zašto bi to nešto značilo?“

„Ne znam“, tiho kaza Talanvor. „Suviše toga ne znam. Ponekad mi se čini kako pokušava nešto da kaže...“ Ošinuo je Meta pogledom. „Jesi li ti odani Andorac, Tome Grinvele?“

„Naravno da jesam.“ Svetlosti, ako to još neki put kažem, možda ću i ja poverovati. „A šta je s tobom? Da li ti odano služiš Morgazi i Gebrilu?“ Talanvor ga ledeno pogleda. „Ja služim Morgazi, Tome Grinvele. Njoj služim do smrti. Ostaj mi zbogom!“ Okrete se u mestu i pođe ka palati, dok mu je šaka čvrsto stiskala balčak.

Gledajući ga kako odlazi Met promrmlja sebi u bradu: „Kladio bih se u ovo“ – baci u vazduh i ponovo uhvati Gebrilovu kožnu kesu – „da Gebril to isto kaže.“ Kakve god igre da se na dvoru igraju, Met nikakve veze s njima nije želeo da ima. A nameravao je da se postara i da Egvena i druge dve budu van njih. Glupo ženskinje! Sada moram njihovo kestenje da vadim iz vatre, umesto da gledam šta ću sa svojim! Potrčao je tek kad su ga ulice sakrile od Palate.

Kada utrča u Kraljičin blagoslov, vide da se u biblioteci malo šta promenilo. Tom i gostioničar i dalje su sedeli za tablom – po položaju kamenova vide da je to nova igra, ali ništa povoljnija po Gila – a mačka je ponovo bila na stolu, i umivala se. Pored mačke je bio poslužavnik s njihovim lulama i ostacima obroka za dvojicu, a njegovih stvari više nije bilo na naslonjači. Obojica su kraj sebe imala pehare s vinom.

„Moram da idem, gazda Gile“, reče. „Novac zadrži, i oduzmi obrok od njega. Ostaću tek toliko da jedem, ali onda polazim za Tir.“

„Čemu žurba, dečko?“ Tom je izgleda više gledao mačku no tablu. „Tek smo stigli.“