Ponovorođeni Zmaj

Bio je to veliki vrt, s popločanim stazama kroz prava prostranstva trave između drveća, i vinovom lozom na lukovima iznad staza. Svuda je bilo cveća. Kruške su pokrivali beli cvetići, a beli i ružičasti krasili su jabuke. Bilo je ruža u svim mogućim bojama, i žeženozlatnog sunčanika, bilo je ljubičastih Emondovih slava, i mnoštvo njemu nepoznatog cveća. Za neko cveće nije ni bio siguran da je zaista stvarno. Jedno je imalo neobične skerletne i zlatne cvetove koji su podsećali na ptice, a drugo je bilo u potpunosti isto kao suncokret, samo što su mu žuti cvetovi bili preko dve stope široki, a stabljika visoka kao Ogijer.

Začuše se koraci po kamenu, i on smesta čučnu iza žbuna do zida dok su dvojica stražara prolazili. Dugi beli okovratnici padali su im preko oklopnih prsnika. Nisu ni pogledali ka njemu, a on se isceri. Sreća. Samo malo sreće, i neće me ni primetiti dok ne predam ovo prokleto pismo Morgazi.

Tiho poput senke kliznu kroz vrt, kao da vreba zečeve, zamrznuvši se pored nekog žbuna ili uz neko drvo kada bi začuo korake. Stazama prođoše još dva para vojnika. Ovaj drugi svega dva koraka od njega. Kada se izgubiše među cvećem i drvećem, on ubra tamnocrveni zvezdani sjaj i iscerivši se zadenu cvet talasavih latica za uvo. Ovo je bilo zabavno kao krađa pita od jabuka na Nedelju, samo lakše. Žene su uvek budno pazile svoje kolače; glupi vojnici nisu skidali pogled sa staza.

Nedugo potom, pribijen uz beli zid same palate, poče da klizi duž njega iza reda rascvetalih belih ruža na rešetkastim drvenim okvirima, tražeći vrata. Odmah iznad njegove glave bilo je mnoštvo širokih prozora ispod povijenih lukova, ali mislio je da bi malo teže objasnio šta tu radi ako ga uhvate kako se vere kroz prozor umesto da ušeta hodnikom. Pojaviše se još dva vojnika, a on se sledi u mestu; trebalo bi da prođu na tri koraka od njega. Kroz prozor iznad glave začu razgovor dvojice ljudi, tek toliko glasno da im razabere reči.

„...na putu za Tir, Veliki gospodine.“ Čovek je zvučao preplašeno i ulizički.

„Ha, neka upropaste njegove planove, ako mogu.“ Ovaj glas beše dublji i snažniji. Glas čoveka naviklog da zapoveda. „I treba da pretrpi neuspeh od tri neobučene devojčice. Bio je budala, i ostao budala. Ima li glasa o dečaku? On je taj koji će nas sve uništiti.“

„Ne, Veliki gospodine. On je nestao. Ali, Veliki gospodine, jedna od devojaka je Morgazino štene.“

Met se skoro okrete, a onda suzdrža. Vojnici su bili sve bliže; izgleda da kroz ruže nisu primetili kada se trgao. Mičite se, budale! Mičite se da vidim ko je taj krvavi čovek! Propustio je jedan deo razgovora.

„...otkad je ponovo stekao slobodu, bio je isuviše nestrpljiv“, govorio je duboki glas. „Nikad nije shvatao da je za najbolje planove potrebno vreme. Hteo bi da za dan osvoji svet, i Kalandor. Veliki gospodar ga uzeo! Možda ugrabi devojku i pokuša da je nekako iskoristi. To bi moglo da ugrozi moje planove.“

„Kako kažeš, Veliki gospodine. Da naredim da je dovedu iz Tira?“

„Ne. Ako sazna, budala će to shvatiti kao napad na sebe. A ko može reći šta još posmatra, sem mača? Pobrini se da tiho umre, Komare. Ne želim da njena smrt privuče pažnju.“ Nasmeja se dubokim grohotom. „One neuke drolje u njihovoj Kuli imaće prilično nevolja da je povrate nakon ovog nestanka. Sve ovo možda i izađe na dobro. Brzo to završi. Brzo, pre no što je on ugrabi.“

Dvojica vojnika bili su sada skoro ispred njega; Met pokuša da ih mislima požuri.

„Veliki gospodine“, nesigurno odvrati drugi čovek, „to se može pokazati teškim. Znamo da je na putu za Tir, ali brod kojim je putovala pronađen je na reci Aringil, a sve tri su ga već napustile. Ne znamo da li je unajmila drugu barku, ili jaše na jug. Kada stigne do Tira, neće biti lako pronaći je. Veliki gospodine. Možda ako ti...“

„Zar je svet sada pun budala?“ – oštro ga prekide duboki glas. „Misliš da ja mogu preći u Tir a da on to ne sazna? Nemam nameru da se s njim borim – ne sada, ne još. Donesi mi devojčinu glavu, Komare. Donesi mi sve tri glave, ili ćeš me moliti da odsečem tvoju!“

„Da, Veliki gospodine. Biće kako kažeš. Da. Da.“

Vojnici prođoše pored njega, ne gledajući ni desno ni levo. Met sačeka samo da mu okrenu leđa pre no što skoči i uhvati široki kameni ispust, pa se pridiže dovoljno visoko da proviri kroz prozor.

Jedva je primetio tarabonski tepih na podu, vredan podebelu kesu srebra. Upravo se zatvaralo jedno krilo širokih izrezbarenih vrata. Visok čovek, širokih ramena i mišićavih grudi preko kojih beše zategnuta zelena svila njegovog srebrom izvezenog kaputa, posmatrao ih je tamnoplavim očima. Crna brada bila mu je kratko podsečena, sa sedom crtom po sredini. Sve u svemu, izgledao je kao nezgodan čovek, i to navikao da zapoveda.