Ponovorođeni Zmaj

Odluči da pusti strelu na tri stotine koraka. Budalo! Na toj daljini teško bi ti bilo da pogodiš i stajaću metu. Ali ako budem čekao, kako se brzo kreću... Zakoračivši pored Moiraine, diže – Samo je potrebno da zamislim kako je ta senka veliki pas – povuče strelu do uva i pusti je. Bio je potpuno siguran da se zarila u najbližu senku, ali ona samo zareža. Ovo neće uspeti. Suviše su brzi! Već je vadio drugu strelu. Zašto ne radiš nešto, Moiraina? Video im je oči, kako sijaju kao srebro, i zube poput sjajnog čelika. Bili su crni kao noć i krupni kao omanji poniji. U mrtvoj tišini jurili su ka njemu, sa željom da ubiju. Vetar je nanosio smrad nalik spaljenom sumporu; konji preplašeno zarzaše, čak i Lanov bojni at. Plamen te spalio, Aes Sedai, učini nešto! Ponovo pusti strelu; prvi Psomrak se zatetura i nastavi. Mogu umreti! On pusti još jednu strelu i vodeći Psomrak se zatetura, diže na noge, pa opet pade. Ali Perin ipak poče da očajava. Samo je jedan pao, a drugih devet je već prešlo dve trećine preostale udaljenosti. Činilo se da trče još brže, kao senke koje lebde nad tlom. Još jedna strela. Ima vremena možda za još jednu, a onda je vreme za sekiru. Nek si spaljena, Aes Sedai! Ponovo zateže luk.

„Sada“, reče Moiraina u trenutku kada mu strela napusti luk. Vazduh između njenih šaka buknu u plamen i sevnu ka Psomracima, pretvorivši noć u dan. Konji zanjištaše i propeše se.

Perin rukom zakloni oči da ih zaštiti od belog usijanja, vreline gore no u kovačnici. Podnevno sunce na tren zablista u tami, a onda se izgubi. Kad je spustio ruku, pred očima mu zaigraše svetlaci i slabašna, sve bleđa slika one ognjene crte. Psomraka više nije bilo. Samo tiha kiša i zemlja ogrnuta u noć. Jedine senke bacali su oblaci preko meseca.

Mislio sam da će baciti vatru na njih, ili prizvati munje, ali ovo... „Šta to bi?“ – promuklo upita.

Moiraina se ponovo zagleda ka Ilijanu, kao da može da vidi preko svih tih milja pokrivenih tamom. „Možda nije primetio“, reče, skoro sama sebi. „Daleko je. Ako nije gledao, možda nije primetio.“

„Ko?“ – upita Zarina. „Samael?“ Glas joj je podrhtavao. „Rekla si da je u Ilijanu. Kako bi mogao da vidi bilo šta što se ovde dešava? Šta si to učinila?“

„Nešto zabranjeno“, hladno odvrati Moiraina. „Zabranjeno zakletvama jakim skoro kao Tri zaveta.“ Uze od nje uzde svoje kobile koju potapša po vratu ne bi li je smirila. „Nešto što se skoro dve hiljade godina nije koristilo. Nešto zbog čega bih mogla biti umirena samo zato što to znam.“

„Možda..Loijalov glas beše kao slabašna grmljavina. „Možda bi trebalo da pođemo? Možda ih još ima.“

„Ne bih rekla“, odvrati Aes Sedai i uzjaha. „Čak i da ima dva čopora, ne bi ih pustio odjednom. Okrenuli bi se jedan na drugi umesto na plen. Sem toga, mislim da mu mi nismo glavna lovina, inače bi sam došao. Mislim da smo mu mi samo... dosada“ – glas joj beše spokojan, ali bilo je sasvim jasno da joj se ni najmanje ne sviđa što je uzimaju tako olako – "i možda mali dodatak za ostavu, ako to ne traži suviše truda. Svejedno, ne bi valjalo da smo mu bliži no što se baš mora.“

„Rand?“ – upita Perin. Prosto oseti da se Zarina nagnula da prisluškuje. „Ako ne nas, onda lovi Randa?“

„Možda“, odvrati Moiraina. „Ili možda Meta. Seti se da je i on ta’veren, i da je dunuo u Rog Valera.“

Zarina se zagrcnu. „On je dunuo u njega? Neko ga je već pronašao?“ Aes Sedai nije obraćala pažnju na nju, već se nagnula u sedlu i zagledala Perinu pravo u oči. Tamnoplavo je sijalo naspram žeženog zlata. „Izgleda da su me događaji opet pretekli. To mi se nimalo ne sviđa. A to bi trebalo da važi i za tebe. Ako su mene događaji pretekli, tebe bi mogli da pregaze, a i ostatak sveta s tobom.“

„Još je mnogo liga do Tira“, kaza Lan. „Ogijer je izneo dobar predlog.“ On je već bio u sedlu.

Trenutak kasnije Moiraina se ispravi i mamuznu kobilu. Već se spustila niz humku pre no što njemu uspe da skine tetivu s luka i uzme Korakove uzde od Loijala. Plamen te spalio, Moiraina! Odnekud ću dobiti odgovore!