Ponovorođeni Zmaj

Stajao je na vrhu visoke zaravnjene kamene kule. Vetar mu je mrsio kosu i donosio hiljadu suvih mirisa i slabašan trag vode skrivene negde daleko. Na trenutak mu se učini da je u obličju vuka, i opipa se po telu ne bi li se uverio da je to zaista on. Bio je u svom kaputu, pantalonama i čizmama. U ruci je imao luk, a o boku tobolac. Sekire nije bilo.

„Skakaču! Skakaču, gde si?“ Vuk nije došao.

Okruživale su ga krševite planine i druge visoke kule razdvojene neplodnim ravnicama i zbijenim grebenima, a ponegde i velikom zaravni do koje su se uzdizale strme litice. Bilo je rastinja, ali ničeg bujnog. Otporne niske trave. Zamršenog trnovitog žbunja i drugih biljaka debelog bodljikavog lišća. Raštrkanog zakržljalog drveća, pokrivljenog od vetra. Ali za vukove je čak i u takvoj zemlji bilo plena.

Dok je pogledom prelazio preko tog grubog zemljišta, neki krug tame odjednom pomrači deo planina. Nije mogao oceniti da li je ta tama bila odmah pred njim, ili na pola puta do planinskih vrhova, ali video je pravo kroz nju, i dalje. Video je Meta kako zvecka kockicama. Njegov suparnik gledao ga je ognjenim očima. Met kao da ga nije video, ali Perin ga prepoznade.

„Mete!“ – zavika. „To je Ba’alzamon! Svetlosti, Mete, kockaš se s Ba’alzamonom!“

Met baci kocke. Dok su se okretale, priviđenje je bledelo, sve dok se tama ponovo ne pretoči u planine.

„Skakaču!“ Perin se polako okrete, gledajući u svim pravcima. Pogledao je čak ka nebu – Sada može da leti – gde su oblaci obećavali kišu koju će zemlja daleko od vrha kule upiti čim bude pala. „Skakaču!“

Tama se pojavi među oblacima, prolaz negde drugde. Egvena, Ninaeva i Elejna gledale su ogroman metalni kavez, čija je podignuta vrata držala teška opruga. Zakoračiše u njega i zajedno je otkačiše. Rešetka se spusti za njima. Grohotom im se nasmeja neka žena s kosom u mnoštvu pletenica, a neka druga žena sva u belom nasmeja se njoj. Rupa na nebu se zatvori, i ostadoše samo oblaci.

„Skakaču, gde si?“ – povika. „Potreban si mi! Skakaču!“

I prosedi vuk se stvori tu, dočekavši se na vrhu kule kao da je skočio odnekud s veće visine.

Opasno. Bio si upozoren, Mladi Biče. Suviše mlad. I dalje suviše nov.

„Moram da znam, Skakaču. Rekao si da ima ponečeg što moram videti. Potrebno mi je da vidim više, da više znam.“ Stade da okleva, pomislivši na Meta i na Egvenu, Ninaevu i Elejnu. „Neobične stvari koje ovde vidim. Jesu li stvarne?“ Skakačevo slanje bilo je nekako sporo, kao da je sve to toliko jednostavno da vuk ne razume potrebu za objašnjavanjem, niti kako da mu objasni. Ali, naposletku, nešto dođe.

Ono što je stvarno nije stvarno. Ono što nije stvarno je stvarno. Telo je san, a snovi imaju telo.

„To mi ništa ne znači, Skakaču. Ne razumem.“ Vuk ga pogleda kao da je rekao kako ne razume da je voda mokra. „Rekao si kako moram nešto da vidim, i pokazao mi Ba’alzamona i Lanfear.“

Srcoočnjak. Lovac po mesečini.

„Zašto si mi to pokazao, Skakaču? Zašto sam morao da ih vidim?“

Poslednji lov dolazi. To slanje beše puno tuge i osećaja neizbežnosti. Šta bude, biće.

„Ne razumem! Poslednji lov? Kakav Poslednji lov? Skakaču, Sivi ljudi su pokušali da me ubiju.“

Neživi te love?

„Da! Sivi ljudi! Traže me! A Psomrak je bio ispred gostionice! Hoću da znam zašto me gone.“

Senovita braća! Skakač čučnu, osvrnuvši se na obe strane, skoro kao da očekuje napad. Dugo je prošlo otkad smo videli Senovitu braću. Moraš ići. Mladi Biče. Velika opasnost! Bezi od Senovite braće!

„Zašto me jure, Skakaču? Ti znaš. Znam da je tako!“

Beži, Mladi Biče. Skakač se baci u vazduh i udari ga prednjim šapama u grudi, oborivši ga preko ivice. Beži od Senovite braće.

Vetar ga je šibao dok je padao. Skakač i vrh kule bivali su sve manji. „Zašto, Skakaču?“ – povika. „Moram da znam zašto!“

Poslednji lov dolazi.

Pašče. Znao je. Tlo je jurilo da ga susretne, i sav se napeo u iščekivanju...

Trže se iz sna i zagleda u sveću što je treperila na stočiću pored kreveta. Munje obasjaše prozor, koji se zatrese od grmljavine. „Šta mu znači taj Poslednji lov?“ – promumla. Nisam zapalio nikakvu sveću.

„Pričaš sam sa sobom. I bacakaš se u snu.“

On skoči, i opsova sam sebe što nije primetio biljni miris u vazduhu. Zarina je sedela na tronošcu na ivici svetla. Lakat je naslonila na koleno, a bradu na pesnicu i tako ga gledala.