Ponovorođeni Zmaj

Perin pogleda svoje saputnike. Loijal je, naravno, izvadio knjigu iz džepa kaputa i kao da je zaboravio gde se nalazi. Zarina je, odsutno kotrljajući komadić belog sira u loptu, odmeravala najpre Perina, pa Moirainu, pa ponovo njega, sve vreme se pretvarajući da ih ni ne gleda. A njega su zapravo zanimali Lan i Moiraina. Mogli su da osete Mirdraala, ili Troloka, ili bilo šta od Senovitog nakota, i to na nekoliko stotina koraka. Ali Aes Sedai je samo gledala sto pred sobom, a Zaštitnik sekao komadinu žutog sira i posmatrao nju. Ali miris pogrešnog bio je tu, isto kao u Džari i na obodu Remena, samo što ovaj put nije bledeo. Činilo se kao da dolazi odnekud iz trpezarije.

Ponovo je osmotrio sobu. Bili uza zid, nekoliko ljudi koji prelaze prostoriju, devojka peva na stolu, ljudi se oko nje smeju. Ljudi prelaze prostoriju? Namršti se. Šestorica ljudi običnih lica laganim korakom prilazili su mestu gde je sedeo. Veoma običnih lica. Baš je ponovo skrenuo pogled ka ljudima oko devojke, kad iznenada shvati da je upravo šestorka laganog koraka vonjala pogrešno. U šakama im se odjednom stvoriše bodeži, kao da su shvatili da ih je uočio.

„Imaju noževe!“ – zaurla on i baci poslužavnik sa sirom na njih.

Trpezariju ispuni pometnja. Ljudi su vikali, pevačica vrištala, Nijeda dozivala Bilija – sve to istovremeno. Lan skoči na noge, iz Moirainine šake polete ognjena lopta, Loijal zgrabi svoju stolicu kao da je palica, a Zarina odskoči u stranu, psujući. I ona je u rukama imala noževe, ali Perin je bio suviše zauzet da bi primetio šta ko radi. Oni ljudi kao da su gledali pravo u njega, a sekira mu je bila u sobi.

Zgrabivši stolicu, otkide jedan debeli nogar koji je činio i deo naslona, zavitla ostatak stolice na napadače, i jurnu na njih sa svojom dugom motkom. Pokušavali su da ga domaše golim čelikom, kao da su im Lan i ostali samo prepreke na putu. U toj stisci za rukom mu je polazilo samo da odbija sečiva od sebe. Ako bi jače zamahnuo, mogao bi da udari Lana, Loijala ili Zarinu. Krajičkom oka vide Moirainu kako stoji po strani. Na licu joj se videlo da ništa ne može da uradi; toliko su bili izmešani da bi, ako išta pokuša, mogla da ugrozi i prijatelje. Niko od ljudi s noževima nju nije ni pogledao; nije bila između njih i Perina.

Boreći se za dah, uspe da mlatne jednog od tih običnih ljudi po glavi tako snažno da je čuo lomljenje kosti, i odjednom shvati da su svi na podu. Činilo mu se da je sve to trajalo više od četvrt časa, ali vide Bilija kako zastaje zablenut u šest opruženih leševa. Nije imao kad ni da stigne pre no što se bitka okončala.

Lan je, lica još sumornijeg no inače, pretraživao tela. Temeljno, mada se po žurbi u pokretima videlo da se gadi. Loijal je i dalje držao stolicu kao da će svakog časa zamahnuti njome; trže se i spusti je, postiđeno se iscerivši. Moiraina je gledala Perina, kao i Zarina dok je vadila svoj nož iz grudi jednog mrtvaca. Vonj pogrešnog je nestao, kao da je umro s njima. „Sivi ljudi“, tiho kaza Aes Sedai, „i to namereni na tebe.“

„Sivi ljudi?“ – nasmeja se Nijeda, ali glasno i uznemireno. „Ma, gazdarice Mari, još ćeš da rekneš kako veruješ u strašila, bauke i Grabeže, ma i u Matorog zlokoba kako u Divljem lovu jaše s crnim psima.“ I neki od ljudi što su slušali pesme takode se nasmejaše, mada su s jednakom nelagodom gledali Moirainu i mrtvace. I pevačica je razrogačenih očiju gledala Moirainu. Perin se seti one jedne jedine ognjene lopte pre no što je sve postalo suviše zamršeno. Jedan od Sivih ljudi bio je pomalo nagoreo, i odavao bolesnosladak miris spaljenog mesa.

Moiraina se okrete od Perina i obrati krupnoj ženi. „Čovek može da hoda u Senci“, spokojno odvrati Aes Sedai, „a da ne bude njen Nakot.“

„Oh, jes, Prijatelji Mraka.“ Nijeda se podboči i namršti na leševe. Lan završi pretragu; pogledao je Moirainu i odmahnuo glavom, kao da nije ni očekivao da će nešto naći. „Verovatnije lopovi, mada nesam čula za lopovi tol’ko smeli da uđu u ovu ovde gostionicu. Nikad ranije nesam dala da se u Jazavcu neki ubije. Bili! Skloni ove, u kanal, i stavi svežu piljevinu. Ali pazi, odozada. Neću da mi straža gura nosine u Jazavca.“ Bili klimnu, kao da je željan da bude od koristi, pošto mu to maločas nije pošlo za rukom. Zgrabi dva mrtvaca za pojaseve i odnese ih prema kuhinji.

„Aes Sedai?“ – upita tamnooka pevačica. „Nije mi bila namera da vređam mojim prostim pesmama.“ Šakama je pokrila vidljivi deo grudi, što će reći većinu. „Ako išteš, mogu i druge da pevam.“

„Pevaj šta god hoćeš, devojko“, odvrati joj Moiraina. „Bela kula nije toliko izdvojena od sveta. Čula sam pesme daleko prostije no što bi ih ti pevala.“ Ali bez obzira na te reći, kao da joj nije bilo drago što se saznalo da je ona Aes Sedai. Pogledala je u Lana, ogrnula se lanenim plastom i pošla ka vratima.

Zaštitnik je brzo presrete i tiho su razgovarali pred vratima, ali Perin ih je čuo kao da šapuću neposredno pred njim.