Ponovorođeni Zmaj

Perin se namršti ka znaku na gostionici pre no što za ostalima pođe unutra. Jazavac uspravljen na zadnje noge igrao je s čovekom koji je nosio nešto nalik na srebrnu lopatu. Pisalo je Jazavčevo olakšanje. Perin pomisli: mora da je to neka priča koju ja nisam čuo.

Pod trpezarije bio je posut piljevinom, a vazduh pun duvanskog dima. Takođe se osećalo na vino, prženu ribu i neki težak cvetni miris. Visoku tavanicu nosile su grube grede! potamnele od starosti. Pošto je još bilo rano, svega je četvrt stolova i klupa bilo popunjeno, i to ljudima u jednostavnim težačkim kaputima i prslucima. Neki od njih bili su bosonogi mornari. Svi su sedeli što su mogli bliže jednom stolu gde je lepuškasta tamnooka devojka, namirisana onim cvetnim mirisom, pevala uz zvuke biterne s dvanaest žica i igrala na stolu zabacujući suknju. Nosila je široku belu bluzu veoma dubokog izreza. Perin prepozna melodiju – „Razigrana devojka“ – ali reči pesme bile su drugačije.

„Devojka iz Lugarda dođe u grad,
da vidi šta može da vidi.
Namignu, i nasmeši se,
i namami dečka tri.
Vitkim člankom i kožom belom
i brodovlasnika domami.
Uz tih uzdah i veseli smešak
ode dalje ka svojoj slobodi.“

Zapevala je drugu strofu, a Perin pocrvene kad shvati šta ona to peva. Mislio je da ga ništa više neće moći zaprepastiti pošto je video kako krparske devojke igraju, ali one su samo nagoveštavale stvari. Ova devojka je o njima otvoreno pevala.

Zarina je klimala u ritmu muzike i smešila se. Isceri se još više kada ga pogleda. „Opa, seljačiću, nisam znala da muškarac tvojih godina može da pocrveni.“

On je ošinu pogledom i jedva se suzdrža da ne odvrati nešto. Znao je da bi samo lupio neku glupost. Ova krvava žena mi se uvukla pod kožu. Svetlosti, kladim se da misli kako nisam ni poljubio devojku! Pokuša da ne obraća pažnju na pevanje. Ako ne bude mogao da stiša crvenilo, Zarina će svakako i dalje pričati o tome.

Gostioničarka se iznenađeno trže kada uđoše. Bila je krupna žena, s kosom pokupljenom u debelu punđu. Sva je mirisala na sapun. Doduše, brzo potisnu iznenađenje i požuri ka Moiraini.

„Gazdarice Mari“, reče, „nesam mislila da ću te danaske vidim.“ Oklevala je odmeravajući očima Perina i Zarinu, a Loijala okrznu pogledom, ali ne ispitivački kao što je njih gledala. Zapravo se ozarila videvši Ogijera, ali sva pažnja beše joj posvećena "gazdarici Mari“. Spusti glas: „Moji golubi nesu stigli?“ Na Lana je, izgleda, gledala kao na Moirainin sastavni deo.

„Sigurna sam da jesu, Nijeda“, odgovori Moiraina. „Bila sam na putu, ali sigurna sam da je Adina zabeležila sve što si navela u svom izveštaju.“ Bezizražajnog lica, odmerila je devojku na stolu. „Jazavac je bio znatno tiši kada sam poslednji put bila ovde.“

„Jes, gazdarice Mari, jesje tako. Ali barabe joštenaka nisu prezimile. Deset godina ne bilo bijenja u Jazavcu, sve do oveg proleća.“ Klimnu prema jedinom čoveku koji nije sedeo blizu pevačice. Krupniji čak i od Perina, stajao je oslonjen na zid prekrstivši mišićave ruke i lupkao nogom u ritmu muzike. „Čak se i Bili namuči da i’ smiri, pa sam uzela devojku da im skrene misli od bes. Odnekud iz Altaru.“ Nagnu glavu, slušajući na trenutak. „Lep glas, al’ ja sam bolje pevala – jes, i sigrala – kad sam bila u njene godine.“

Perina zapanji pomisao da je ta ogromna žena plesala na stolu i pevala tu pesmu – jedan stih probi mu se kroz misli: „I neću nositi haljinu uopšte. Uopšte“ – sve dok ga Zarina ne munu snažno u rebra, na šta on zastenja.

Nijeda ga pogleda. „Ću da smešam lečka med i sumpor, dečko, za to tvoje grlo. Nemo’ da se pre’ladiš pre no što otopli, ne kad imaš tako lepu devojku.“

Moiraina ga pogledom opomenu da joj ne smeta. „Neobično je što si morala da se nosiš s tučama“, kaza. „Dobro se sećam kako ih je tvoj nećak sprečavao. Da li se nešto dogodilo pa su ljudi toliko razdražljivi?“

Nijeda se zamisli. „Možda. Teško je da se rekne. Mlade velmože uvek su dolazile do dokova za kurvanje i pijančenje. To nema tamo ’de vazduh lepo miriše. Možda bidne da sad češće dolaze, otkad je duboka zima prošla. Možda. A i ostali više reže jedni na druge. Zima beše gadna. Zbog tog su ljudi bešnji, a i ženskinje. Sva ta kiša, i ’ladnoća. Ma, dvaput sam izjutra pronašla led u lavoru. Naravski, ne bila ka ona prošla, ali taka zima je jedared u iljadu godina. Skoro da sam poverovala u one putničke priče o zaleđenoj vodi što pada iz nebesa.“ Zakikota se da pokaže koliko malo poverenja ima u takve priče. Zvučalo je neobično od tako krupne žene.

Perin odmahnu glavom. Ne veruje da postoji sneg? Ali ako je ovo vreme za nju hladno, onda možda i ne veruje.